Lesi dolazi kući

Мало дете не мора да осети мноштво опасности на својој кожи да би сазнало какав је њихов исход, пошто му родитељи и друге старије особе могу на основу сопственог стеченог искуства рећи шта ће се десити у одређеном случају. Ниједна животиња не може сопствено стечено знање пренети својим младунцима. Свака се мора упознати са сваким новим искуством као да се с њиме није сусрела ниједна јединка њене врсте откако је света и века. Како је онда Леси научила да се сама прехрани?

Тако што је поседовала оно што постоји у животињама, а што је некада можда поседовао и човек, али га више нема: инстинкт.

Захваљујући инстинкту и поукама из сопствених ранијих искустава, животиње успевају да изведу закључке какве човек изводи служећи се својом моћи расуђивања.

Управо је инстинкт и гонио Леси сваког дана у једном правцу. И управо ју је раније искуство научило да зазире од људских бића. Управо јој је инстинкт говорио да им се склања са видика – да прати ниско тле пуно јаруга, да по узвишицама пролази приљубљена уз земљу. Инстинкт ју је научио и да нађе себи храну.

Петог дана пута, док се и даље кретала својим брзим, лаким кораком, чула су почела да је опомињу. Застала је на делимично угаженој животињској стази кроз дивљи врес и стала ту као опчињена, истурене главе, док су јој очи, уши и нос читали знаке, тако неприметне да људско биће уопште не би ни могло да их опази.

Загонетку је пре осталих решило њено чуло њуха. Oсећао се топао, тежак мирис – мирис јела.

По дугогодишњој навици, Леси је најпре осетила порив да потрчи ка њему, без скривања. Али инстинкт је био јачи. Полегла је, па у том положају, ниско уза земљу, кренула да пузи уз ветар ка мирису. Нечујно се шуњала кроз врес, ближећи се миц по миц. Одједном је на стази угледала баш то што је била нањушила. Стазом је вијугала ласица змијоликог тела. Главу је држала високо, а крај себе је вукла управо убијеног зеца. Плен је био много већи од убице, али га је ова снажно грађена животиња вукла неочекиваном брзином. Тада су чула упозорила и ласицу, па се обрнула као вихор да се одбрани. Пустивши улов, окренула се да се суочи с претњом. Дивљачно је искезила беле зубе и огласила се пискавим криком који је зазвучао као поклич пркосног гнева.

Спустивши главу ниско, Леси се загледала у њу. Никад дотад није била видела такву животињу. А у њеној пасмини није било ни инстинкта какав имају теријери, који ће брже од људске мисли кидисати на сваку врсту глодара. Oна је припадала раси радних паса, мирољубивих паса – па ипак ју је инстинкт гонио.

Длака на врату полако јој се накострешила. Губица јој се задигла и оголила зубе. Уши су јој се спљоштиле уз главу. Прикупила је задње ноге.

Али онога трена кад се одбацила, ласица је, као да је знала у ком ће се тачно тренутку то догодити, кричећи сунула у страну. Брзином муње је промакла кроз сплет вреса, крећући се нечујно, хитро, попут воде која тече. Леси се обрте тражећи је погледом, али чула јој је привлачило нешто друго – топли, крвави мирис зеца што је лежао на стази.

Своје понашање није могла да заснује на прошлим искуствима других јединки њене врсте, што је још један метод којим се човек служи.

није очекивао да ће икада више видети Леси. Након што јој је наредио да остане, након што ју је изгрдио због бежања кући, истински