Agatha Christie

Mislim - da smo prisustvovali jednom ljubavnom prizoru - modernog stila.

Gospođa Hubbard prijekorno uzdahne.

— Autres temps, autres moeurs,[5] promrmlja Poirot. - U mojim mladim danima mladić je djevojci posudivao knjige o filozofiji. Sve je bilo puno osjećaja i uzvišenih ideala. Danas momka i djevojku zbližuju samo nesređen život i kompleksi.

Kazaću vam nešto što stalno iznova primećujem, gospodine Poaro. Veliki ljudi - značajni ljudi - uvek dolaze na vreme - nikad vas ne ostavljaju da čekate.

Odnesoše gospodina Morlija. Džap i Poaro ostadoše sami.

"Prošli smo rutinski deo. Otisci, i tako to."

Poaro sede, pa reče: "Pričajte."

Džap napući usne. Zatim reče: "Mogao se ubiti. Verovatno se i ubio. Na pištolju su samo njegovi otisci prstiju - ali nisam sasvim zadovoljan."

"Šta vas muči?"

"Pa, za početak, izgleda da nema razloga zašto bi se ubio... Bio je krepkog zdravlja, dobro je zarađivao, nije poznato da je imao ikakvih briga. Nije se spetljao ni sa kakvom ženom - to jest", Džap se oprezno ispravi, "bar koliko nam je poznato, nije. Nije bio ćudljiv, potišten - ponašao se kao i obično. I zbog toga mi je, između ostalog, stalo da čujem šta vi imate da kažete. Videli ste ga jutros, pa sam se zapitao da niste nešto primetili."

Poaro odmahnu glavom. "Baš ništa. Bio je - kako da kažem - sušta normalnost."

"Sve u svemu - ispada čudno, zar ne? Uostalom, ne biste očekivali da se čovek ubije usred radnog vremena, da tako kažem. Zašto ne sačekati do večeras? To bi bilo prirodno."