Agatha Christie

Mislim - da smo prisustvovali jednom ljubavnom prizoru - modernog stila.

Gospođa Hubbard prijekorno uzdahne.

— Autres temps, autres moeurs,[5] promrmlja Poirot. - U mojim mladim danima mladić je djevojci posudivao knjige o filozofiji. Sve je bilo puno osjećaja i uzvišenih ideala. Danas momka i djevojku zbližuju samo nesređen život i kompleksi.

— Ovdje je romantično, to da - složi se Hercule Poirot. - Svugdje je mirno.

Sunce sja. More je plavo. Ali zaboravljate, gospođice Brewster, da zla ima posvuda pod suncem.

— Arlena nije dobra za Lindu. Doista nije. Linda, mislim, dobro osjeća stvari.

Kenneth Marshall približi šibicu luli. Nakon dva dima je rekao:

— Da, ima nečeg u tome. Mislim da Arlena i Linda ne idu zajedno. A to je loše za djevojku, možda. Stvar je pomalo zabrinjavajuća.

Rosamund je rekla:

— Sviđa mi se Linda, jako mi se sviđa. Ima nečeg... finog u njoj.

Kenneth je primijetio:

— Ista je majka. Teško proživljava neke stvari, baš kao i Ruth.

Rosamund reče:

— Pa zar onda doista ne misliš da bi se trebao osloboditi Arlene?

— Da se pobrinem da ona zatraži razvod?

— Da. Pa to nije ništa neobično, ljudi to stalno rade. Kenneth Marshall odgovorio je iznenadnom silovitošću u glasu:

— Da, rade, ali to je upravo ono što ja mrzim.

— Mrziš? - Bila je zbunjena.

— Da. Čini se da je u današnje doba u modi takav odnos prema životu. Ako ti se neka stvar ne sviđa, onda se pokušavaš brže-bolje izvući iz nje! Do vraga s tim, zar su ljudi potpuno zaboravili na dobru vjeru? Ako se vjenčaš nekom ženom i pristaneš se brinuti o njoj, pa sam si to odabrao. Tvoja volja. Nitko te nije natjerao. Muka mi je od brzih vjenčanja i lakih razvoda. Arlena je moja supruga i time je sve rečeno.

Rosamund se nagne naprijed i reče tihim glasom:

— Tako, znači, ti gledaš na stvari? 'Dok nas smrt ne razdvoji'?

Kenneth Marshall kimne glavom. Zatim reče:

— Upravo tako.

Mislim, gospodine Redfern, da vi zaista uživate u životu.

Patrick se iznenađeno zagleda u njega.

— Doista uživam. Zašto ne bih?

— Doista, zašto ne? - složio se Poirot. - Imate moju punu potporu u tome.

Malo se osmjehnuvši, Patrick Redfern odgovori:

— Hvala, sir.

— Usudio bih se, ipak, da vam kao stariji čovjek, kao znatno stariji čovjek, dam jednu uputu.

— Da, sir?

— Jedan moj mudri prijatelj iz policije rekao mi je prije mnogo godina: - Hercule, prijatelju moj, ako želiš mir, izbjegavaj žene.

Patrick Redfern reče:

— Bojim se da je za to malo kasno, sir. Oženjen sam, znate.

— Znam. Supruga vam je vrlo dražesna, vrlo lijepo odgojena žena. Ona vas, mislim, jako voli.

Patrick Redfern mu oštro odgovori:

— I ja nju jako volim.

— Ah - odgovori Hercule Poirot - drago mi je što to čujem.

Patrickovo čelo se iznenada smrknulo.

— Na što to ciljate, gospodine Poirot?

— Les femmes. - Poirot se zavalio u naslonjaču i zaklopio oči. - Ponešto ih poznajem. One su u stanju nesnosno zamrsiti život. Engleskinje su u tome pravi majstori. Ako ste baš morali doći ovamo, gospodine Redfern, zašto ste, za ime Boga, poveli sa sobom suprugu?

Patrick Redfern odgovori Ijutito:

— Ne znam što imate na umu. Hercule Poirot mirno reče:

— Znate savršeno. Nisam toliko lud raspravljati s jednim zaluđenim muškarcem.

Želim vas samo upozoriti.

— Oni vražji ljubitelji skandala napunili su vam uši. Gospoda Gardener, ona Brewsterova nemaju pametnija posla nego ogovarati po cijeli dan. Svale se na nju kao lešinarke samo zato jer je žena zgodna.

Hercule Poirot je ustao i promrmljao:

— Jeste li doista toliko naivni?

Odmahnuo je glavom i otišao iz bara. Patrick Redfern Ijutito ga je pratio pogledom.

Dopustite mi da da vam nešto kažem, madame. Nešto što je istina koliko i zvijezde nad nama? Ova Arlena Stuart... ili Arlena Marshal... stvarna osoba... ona se ne računa.

Christine Redfern reče:

— Besmislica.

— Vjerujte mi. Tako je. Njihovo carstvo je trenutno i traje trenutak. Da bi bila žena - da bi doista bila prava žena - ona mora biti i dobra i pametna.

Christine prezirno odgovori:

— Mislite li da muškarci mare za dobrotu i pamet? Poirot ozbiljno odgovori:

— U biti, da.

Christine se kratko nasmijala.

— Ne slažem se s vama. Poirot reče:

— Vaš suprug vas voli, madame. Ja to znam.

— Ne možete to znati.

— Da, da. Znam. Promatrao sam kako vas gleda.

Ona je odjednom popustila i silovito briznula u plač, naslonivši se na rame koje joj je Poirot ponudio. Kada se malo pribrala, Christine reče:

— Ne mogu to podnijeti.. ne mogu to podnijeti.. Poirot je potapša po ruci i počne ju tješiti:

— Strpljivosti.. samo strpljivosti.

Inspektor Colgate stajao je sa strane, uz greben, čekajući da liječnik pregleda Arlenin leš. Patrick Redfern i Emily Brewster stajali su nekoliko koraka dalje.

Dr. Neasden, koji je klečao, podiže se brzim, spretnim pokretom.

Rekao je:

— Zadavljena je i to prilično snažnim rukama. Čini se da se nije opirala.

Vjerojatno je bila iznenađena. Hm.. da... prilično gadna stvar.

Jedino što smo dobili bio je manje-više potpun alibi za Redfernovu. Ako su bile zajedno od pola jedanaest do petnaest do dvanaest, onda to oslobađa sumnje Chnstinu Redfern. Pretpostavka o ljubomornoj ženi više ne dolazi u obzir.

Poirot reče:

— Ima i boljih razloga od toga da se isključi gospoda Redfern. Mislim da ona ni fizički ni mentalno ne bi bila u stanju nekoga zadaviti. Ona je znatno više hladna nego vatrena osoba. Ona je za duboku odanost i postojanu vjernost, ali ne i za uzavrelu strast ili uzbuđenost. Osim toga, ruke su joj premale i prenježne.

Sto je bilo? Diamorfin hidroklorin. Prah koji se obično naziva heroin.

Inspektor Colgate zadovoljno reče:

— Napokon imamo nešto čvrsto! Po svemu sudeći u pozadini ubojstva je neki posao s drogom.

Onog jutra kada je ubijena vaša supruga, da li ste se okupali poslije pisanja na pisaćem stroju, a prije nego što ste otišli na tenis?

— Okupao? Ne, naravno da nisam! Pa kupao sam se samo sat prije!

Hercule Poirot reče:

— Hvala. To bi bilo sve.

druge strane ugledao je Arlenu Marshall pokraj koje je stajao Patrick Redfern. Do njega je dolazio Redfernov glas pun osjećaja.

— Lud sam za tobom.. lud... potpuno me izluđuješ... Stalo ti je malo do mene, zar ne? Stalo ti je...

Poirot pogleda lice Arlene Marshal. Nalikovalo je, pomisli on, na maznu, zadovoljnu mačku: bilo je to životinjsko, a ne ljudsko lice.

Ona je nježno rekla:

— Svakako, Patrick, mili, obožavam te. Ti to znaš... Hercule Poirot odustao je od daljeg prisluškivanja, vratio se na puteljak i produžio prema hotelu.

Iznenada, pridružila mu se jedna prilika. Bio je to kapetan Marshall.

— Divna noć, zar ne? - Reče Marshall. - Poslije onako groznog dana. - On je podigao pogled prema nebu. - Čini se da ćemo sutra imati lijepo vrijeme.