Zaljubljen u Rim: Ljubavna afera sa Večnim gradom

Trg Navona je centar uzbuđenja za mnoge posetioce Rima. Prepun je uličnih izvođača, grupa studenata, kafea i stranih posetilaca; to je kakofonija zvukova i prizora.

Priče su poput usmene istorije, koja daje smisao crno-belom životu.

Duša Rima ne leži samo u njegovim građevinama i pričama već naročito u njegovim ljudima.

Prisetio sam se priče o umetniku koji je, završivši Mojsija, bacio čekić na skulpturu i povikao: „Progovori!!!“

Ako bih morao da jednom rečju opišem Rim, ta reč bi bila „magičan“.

On je poput ljubomornog ljubavnika, sirene ili duha iz boce koji baca očaravajuću čaroliju kojoj čovek ne želi da umakne.

Odupirao sam se, ali me je iznova privlačio. Nisam dolazio, ali me je prizivao. Povukao sam se, ali me je proganjao. Čak sam ga i odbacio, ali me nije napustio.

Danas, dok se, na primer, posmatra Fontana di Trevi (Fontana di Trevi), može se videti Nikolin uticaj. Voda akvedukta Akva Virgo, koja napaja fontanu, zaustavljena je i preusmerena u druga područja. No Nikola je zamišljao obnavljanje fontane kao slavljenje vode koja napaja grad. Iako je sadašnja skulpturalna grupa proizvod duge evolucije osmišljavanja fontane, upravo nam je vizija prvog renesansnog pape, Nikole Petog, donela kamenu svečanost na mesto gde je bio samo usahli akvedukt

Zato što u Rimu u nekim mesecima kiša uopšte ne pada, a u nekima jedva da i pada. Zato što Rim ima ogromna pešačka područja. Zato što je Rim nemoguće kontrolisati u potpunosti... barem još uvek ne. Zato što su svi srećni kad jedu sladoled i šetaju Rimom. Zato što je Rim zamišljen kao središte svemira i višenacionalni grad. Zato što nigde nisam videla boje kakve vidim u Rimu. Zato što je Rim mesto u koje će svi doći barem jednom. Zato što je beskrajno lep.

Malo sam znao o Crkvi Svetog Pavla kod Tri fontane (San Paolo alle Tre Fontane) u Rimu, osim da je to

prošlosti sam analizirao, rugao se, kritikovao ili pokušao da ponovo protumačim ove priče u skladu sa svojim ukusom. Ali onda sam shvatio da Rimljanima, koji su okruženi takvim pričama, nije važno jesu li priče istina, legenda ili mašta. To ih ne zaokuplja. Priče su poput usmene istorije, koja daje smisao crno-belom životu.