Vaskrsenje

Politika je dekadencija rata, rat u kojem uvek pobeđuju kukavice i licemeri jer se vodi po njihovim pravilima. U tome je problem. Zato naš narod uvek „dobija u ratu, a gubi u miru“.

– Nema boljeg utočišta za zločince od uniforme. Svejedno da li je ta uniforma popovska, vojna ili policijska – prekide me starac.

– Vаs dvoje ćete u vašoj sobi, naravno, a nas troje možemo ovde, u dnevnoj, ima dovoljno mesta – reče Ona obraćajući se meni i Ženi. – Ovo sve može da se razvuče, je l’ tako? – pitala je pokazujući na fotelju i sofu.

– Da, da, naravno – reče Žena. – Sad ću vam doneti i posteljinu.

Legli smo. Žena je brzo zaspala. Zagrlio sam je i mirisao joj kosu, ali nisam mogao da zaspim. Trajalo je dugo, predugo, minuti su se razvlačili u sate. Pritiskale su me misli, tutnjale su kroz tišinu u koju je moja kuća utonula. Gde sam juče, u isto ovo vreme, bio? Gde sam bio čitavih godinu dana!? Bilo bi dobro da imam pri ruci neki lek, bensedin ili tako nešto…

Izgubljeno vreme je oduvek bio moj omiljeni demon. Sećam se kako me je rano pogodila misao, imao sam možda desetak godina, da čovek trećinu svog ionako kratkog života provede u nesvesti, u snu. Ako tome pridodamo i onih prvih nekoliko godina života kojih u našem sećanju po pravilu nema, kao da i nismo bili živi, a ponekad i nekoliko poslednjih – nemalo ljudi i njih provede u nesvesti, trećina života polagano klizi ka polovini. Nije li to besmisleno?

Jeste, ali to je tek početak, jer ostatak života…

Tek je ostatak besmisao jer taj ostatak je svesno gubljenje vremena, ta misao mi je došla kad sam već bio malo zreliji i stariji. Gledao sam tako ljude na ulici, starce koji su teglili robu na pijacu, znojave šofere u gradskom prevozu, gimnazijske profesore utonule u rutinu, katkad nepodnošljivo žovijalne, sve te ljude koji iste stvari na isti način rade već deceniju, dve, tri, pet, i to zovu iskustvom. Pitao sam se kad su svi oni poslednji put nešto u životu zaista uradili ili kad im se, da snizim kriterijume, poslednji put nešto zaista desilo, i nalazio sam da je svaki odgovor, baš kao i pitanje, sasvim besmislen…

Gledao sam sve to i ispunjavao se prezirom.

Nikad nikog nisam uistinu mrzeo. Međutim, veoma je malo onih koje nisam prezirao.

– Niko se ne ubija zato što mrzi život kao takav već zato što ne može da podnese pakao u koji se život među ovakvim ljudima pretvori. A oni koji su za taj pakao zaslužni najglasniji su kada treba osuditi „smrtni greh“ –

Možda je to kao u Kafkinom Preobražaju. Kad si se već pretvorio u bubu, ne bi valjalo da ostaneš da ležiš na leđima

– Nema boljeg utočišta za zločince od uniforme.

Niko se ne ubija zato što mrzi život kao takav već zato što ne može da podnese pakao u koji se život među ovakvim ljudima pretvori.

Politika je dekadencija rata, rat u kojem uvek pobeđuju kukavice i licemeri jer se vodi po njihovim pravilima. U tome je problem. Zato naš narod uvek „dobija u ratu, a gubi u miru“. Zato što ga vodi gomila nesposobnih i korumpiranih kukavica, baš kao što je onaj jad od Gradonačelnika. Zato ih sve treba stegnuti gvozdenom šakom koja će ih na kraju samleti…

Pomislih kako u životu nisu tako retke situacije kad je pravo u sukobu sa biološkim činjenicama, ali da je pravi specifikum situacija u kojoj je biološko postojanje „nezakonito“ i nešto što treba „opravdati“. Pomislih kako ovo ide u prilog anarhističkim teoretičarima druge polovine devetnaestog veka koji su tvrdili da su pravo i teologija u suštini ista stvar – kad ono što ne postoji uzmeš za aksiom i kriterijum realnosti, normalno je da dođeš u situaciju da opravdavaš i čak dokazuješ postojanje onoga što je biološka ili fizička činjenica po sebi.

– Zlo čine ljudi, dobri moj Lazare… Ali ako u svakome samo tražiš zločinca, velike su šanse da ćeš ga na kraju i naći.