Neznanac

Kada se venčaš s nekim, venčaš se i s nadama i snovima svoga supružnika.

Pišite. Ne uzimajte časove pisanja. Ne slušajte me. Samo pišite. I brišite, puno brišite. Verovatno ne brišete dovoljno. Onda pišite ponovo. Onda opet. I opet.“

Stajali su i gledali kako vreme ističe. Trideset sekundi do kraja Tomas je postigao gol i doneo vodstvo. Gledalište je eksplodiralo. Adam nije skakao od radosti. Ipak se smešio. Okrenuo se prema Rajanu. Rajan se i sam smešio. Adam je bio ubeđen da se pod šlemom i Tomas smeška.

„Možda je ovo upravo ono zbog čega sam zaista došla“, kazala je Džoana.

„Šta to?“

„Da vas sve vidim nasmejane.“

Adam je klimnuo glavom. „Možda.“

„Adame, jesi li religiozan?“

„Ne baš.“

„Nema veze. Ne moraš da veruješ kako ona zapravo vidi da joj se dečaci smeše.“ Džoana ga je poljubila u obraz i pošla napolje. „Treba samo da veruješ kako bi ona to želela.“

Adam je još osećao pištolj u ruci. Još je osećao povratni trzaj kad je povukao okidač. Još je video kako se telo Tripa Evansa ruši i čuo duge odjeke pucnjeva u tihoj šumi.

Nekoliko sekundi posle pucanja, Adam ništa nije radio. Sedeo je tamo, sav obamro. Nije razmišljao o posledicama. Samo je želeo da ostane sa svojom ženom. Spustio je glavu pored Korin. Poljubio joj je obraz i, sklopivši oči, prepustio se suzama.

Samo trenutak kasnije začuo je Džoanin glas: „Adame, treba brzo da radimo.“

Ona ga je pratila. Polako je uzela pištolj iz Adamove ruke, pa ga stavila u Tripovu. Uvukla je prst preko njegovog i ispalila tri hica, kako bi ostao trag pucanja na Tripovoj šaci. Zatim je dohvatila njegovu drugu ruku i njome izgrebala Adama, postaravši se da Adamov DNK ostane pod njegovim noktima. Adam je u magnovenju pratio njene naredbe. Smislili su priču o samoodbrani. Nije bila baš savršena. U njoj je bilo rupa i mnogo sumnjivih pojedinosti, ali na kraju, fizički dokazi, uz Džoanino svedočenje kako je čula ispovest Tripa Evansa, onemogućila je osudu.

Adam je bio slobodan.

Ipak, čovek živi s onim što je uradio. Adam je ubio čoveka. Za to se ne dobija propusnica. To ga je noću proganjalo, lišavalo ga sna. Shvatao je da nije imao izbora. Dokle god je Trip Evans bio živ, predstavljao je pretnju njegovoj porodici. A nešto primitivno u njemu čak je bilo zadovoljno onim što je uradio, što je osvetio ženu, što je zaštitio dečake.

„Mogu li nešto da te pitam?“, upitao ju je.

„Naravno.“

„Spavaš li mirno?“

Džoana Grifin se nasmešila. „Ne baš.“

„Žao mi je.“

Slegnula je ramenima. „Možda ne spavam dobro, ali spavala bih mnogo gore da ti ostatak života provodiš u zatvoru. Kad sam te ugledala u šumi, izabrala sam. Tako mogu najmirnije da spavam.“

„Hvala ti“, rekao je.

„Nema na čemu.“

Još nešto je oduvek mučilo Adama, ali nikad nije o tome pričao. O Tripu Evansu na kraju - zar je zaista mislio da će mu uspeti plan? Zar je zaista mislio da će ga Adam jednostavno pustiti da se izvuče pošto je ubio njegovu ženu? Zar je zaista mislio da je mudro tek tako pretiti Adamovoj porodici kad ovaj kleči pored mrtve žene i drži pištolj?

Kad je Trip umro, njegova porodica je dobila veliku isplatu osiguranja. Porodica Evans je ostala u gradu. Imali su podršku. Svi u Sidarfildu, čak i oni koji su verovali da je Trip ubica, vrteli su se oko Beki i dece.

Da li je Trip znao da će se to dogoditi? Da li je Trip, na kraju, želeo da ga Adam ubije?

Džoana je klimnula glavom.

Adam se okrenuo prema njoj. „Drago mi je što te vidim.“

„I meni.“

„Kad si stigla?“

„Pre nekoliko sati“, kazala je Džoana. „Sutra Kuncu izriču presudu.“

„Već znaš da dobija doživotnu.“

„Da“, kazala je. „Ali želim da vidim to. A htela sam i da se uverim da si ti zvanično oslobođen.“

„Oslobođen sam. Javljeno mi je prošle nedelje.“

„Znam. Ali svejedno sam htela da se sama uverim.“

Adam je klimnuo glavom. Džoana je pogledala tamo gde su sedeli Bob Bejm i ostali roditelji.

„Uvek stojiš sam iza terena?“

„Sad da“, kazao je Adam. „To ne primam lično. Znaš šta sam ti ispričao o onome kako živimo u snu?“

„Da.“

„Ja sam živi dokaz da je san nešto klimavo. Svi oni, naravno, znaju da je klimavo, ali niko ne želi da se druži sa stalnim podsetnikom.“

Gledali su još malo utakmicu.

„Nema ničeg novog o Krisu Tejloru“, rekla je. „Još je u bekstvu. Doduše, nije baš najveći narodni neprijatelj. Jedino je ucenjivao neke ljude koji ne žele da ga tuže zato što će njihove tajne biti otkrivene. Čak i ako ga uhvate, sumnjam da će dobiti više od uslovne. Hoće li tebi to smetati?“

Adam je slegnuo ramenima. „Stalno se vrtim ukrug.“

„Kako to?“

„Da je pustio Korin da sačuva tajnu, možda se ovo nikad ne bi dogodilo. Zato se pitam: da li je neznanac ubio moju ženu? Ili je to učinila samo njena odluka da glumi trudnoću? A možda sam ja, jer nisam shvatio kako sam je naveo da bude nesigurna? Takvim razmišljanjem možeš da se izludiš. Možeš stalno da se vraćaš na isto. No na kraju samo jednog čoveka treba kriviti. A taj čovek je mrtav. Ubio sam ga.“

Ako se neko moje vlakno ili DNK nađu sad na lešu, e pa, naterao si me da je otkopam. Ubio si je, sahranio je ovde, ostavio njen auto blizu nekog aerodroma, ali nisi ušao baš na aerodromsko parkiralište, jer svi znaju da oni imaju gomile kamera. Zatim si obezbedio dodatno vreme, poslavši sam sebi poruke o njenom bekstvu. Zatim si, kako bi sve još više zapetljao, verovatno, šta ja znam, bacio njen mobilni u dostavno vozilo kod, recimo, prodavnice Best baj. Potraži li ga iko, pomisliće da se vozila nekud, bar dok je trajala baterija. To bi izazvalo još zabune.“

Adam je samo vrteo glavom. „To niko neće progutati.“

Ponovo se okrenuo i pogledao ženu. Usne su joj bile ljubičaste. Korin nije izgledala smireno u smrti. Izgledala je izgubljeno, uplašeno i usamljeno. Pomilovao joj je lice. U jednom je Trip bio u pravu. Sve je gotovo, bez obzira na to šta će dalje biti. Korin je mrtva. Zauvek mu je oduzeta životna saputnica. Njegovi sinovi Rajan i Tomas više neće biti isti. Njegovi dečaci - ne, njeni dečaci - nikad više neće imati majčinsku utehu i ljubav.

„Šta je bilo, bilo je, Adame. Sad napetost popušta. Nemoj da pogoršavaš.“

Tad je Adam primetio još jednu pojedinost koja mu je dodatno smrvila srce.

Njene ušne resice.

Njene ušne resice... bile su prazne. Setio se one zlatare u Četrdeset sedmoj ulici, kineskog restorana, konobara koji ih donosi na tacni, njenog osmeha, pažljivog pokreta njene ruke kad ih je skidala i spuštala na noćni stočić pre spavanja.

Trip je nije samo ubio. Ukrao joj je i dijamantske minđuše s tela.

„I još nešto“, kazao je Trip.

Adam ga je pogledao.

„Priđeš li ikad mojoj porodici ili im zapretiš“, kazao je on, „e, pa već sam ti pokazao šta ću uraditi.“

„Da, pokazao si mi.“

Adam je podigao pištolj, naciljao Tripu usred grudi i triput stisnuo okidač.

Opet je zario lopatu u zemlju. I opet.

„Gde ste se našli?“, pitao je Adam.

Trip je bacio zemlju ustranu. „Kod tebe. Ušao sam kroz garažu. Korin je izašla i dočekala me. Znaš, nije želela da zapravo uđem u kuću. Kao da je to mesto samo za njenu porodicu.“

„I šta si ti uradio?“

Trip je pogledao u zemlju i osmehnuo se. Zatim se odmakao da Adam može da vidi.

„Pucao sam u nju.“

Adam je pogledao pored njega u zemlju. Srce mu se smrvilo u prah. U zemlji je ležala Korin.

,A ne...“

Noge su ga izdale. Srušio se pored Korin i počeo da joj briše zemlju s lica. „O, ne...“ Sklopio je oči, a ona je bila i dalje tako vraški lepa. „Ne... Korin... O, bože, molim te...“

Tad se izgubio. Prislonio je obraz uz njen hladan, beživotan obraz i zajecao.

Nekim mutnim delom mozga setio se Tripa, setio se da on stoji s lopatom i možda se sprema da ga napadne. Digao je pogled i pištolj.

Međutim, Trip se nije ni mrdnuo.

Stajao je tamo, malo se smešeći.

„Jesi li sad spreman da kreneš, Adame?“

„Šta?“

„Jesi li spreman da ideš kući?“

„O čemu ti to govoriš?“

„Kao što sam ti obećao u kancelariji. Sad znaš istinu. Gotovo je. Moramo opet da je zakopamo.“

Adamu se opet zavrtelo u glavi. „Jesi li poludeo?“

„Ne, prijatelju, ali možda ti jesi.“

„O čemu ti to govoriš?“

„Žao mi je što sam je ubio. Stvarno mi je žao. Ali nisam video drugi izlaz. Ozbiljno. Kao što rekoh, za svoje ćemo i ubiti, zar ne? Tvoja žena je pretila mojoj porodici. Šta bi ti uradio?“

„Ne bih ukrao novac.“

„To je urađeno, Adame.“ Glas mu je zvučao kao kad se čelična vrata zalupe. „Sad i ti i ja treba da krenemo dalje.“

„Ti nisi normalan.“

„A ti nisi dobro o svemu razmislio.“ Opet mu se javio osmeh. „Knjige lakrosa su u haosu. Niko nikad neće moći da ih raspetlja. Šta će onda policija shvatiti? Otkrio si da te je Korin prevarila da je trudna. Strašno ste se zbog toga posvađali. Sutradan je ona ubijena metkom u tvojoj garaži. Donekle sam očistio krv, ali kakve to veze ima? Policija će naći tragove preostale krvi. Koristio sam sredstvo za čišćenje što stoji ispod tvoje česme. Krvave krpe sam bacio u tvoju kantu za đubre. Počinješ li da uviđaš, Adame?“

Ovaj je pogledao Korinino prelepo lice.

„Njeno telo sam stavio u gepek njenih kola. Lopata koju držim - zar ti se ne čini poznato? Trebalo bi. Uzeo sam je iz tvoje garaže.“

Adam je samo zurio u svoju lepu ženu.

„A ako to nije dovoljno, bezbednosne kamere u hodniku pred mojom kancelarijom pokazaće da si me pištoljem primorao da sednem u auto.

Trip je stao usred šume, kleknuo i počeo da pipa po zemlji. Rukom je otro granje i lišće. Adam je nategao pištolj i odmakao se dva koraka.

„Neću te napasti, Adame. Nema potrebe.“

„Šta to radiš?“

„Tražim nešto... A, evo ga.“

Uspravio se.

U ruci je držao lopatu.

Adamu su noge postale kao od gume. „O, ne...“

Trip je samo stajao. „U pravu si. Na kraju, sve se svodi na to, ili moja porodica ili tvoja. Samo jedna može preživeti. Zato ću te pitati nešto, Adame. Šta bi ti uradio?“

Adam je samo tresao glavom. „Ne...“

„Uglavnom si sve ukapirao. Zaista sam uzeo novac, ali sam nameravao da ga vratim. Neću ponovo da se pravdam. Korin je to otkrila. Preklinjao sam je da ništa ne kaže, da bi mi to uništilo život. Pokušavao sam da dobijem na vremenu. Ali, zapravo, nikako nisam mogao da vratim taj novac. Ne još. I tako, da, imam iskustva s knjigovodstvom. Godinama sam to radio u tatinoj prodavnici. Počeo sam da prepravljam knjige tako da sve više ukazuje na nju. Korin za to, naravno, nije znala. Zapravo me je poslušala i ćutala. Čak nije ni tebi rekla, zar ne?“

„Ne“, kazao je Adam. „Nije.“

„Zato sam otišao kod Boba i Kala, i uz ogromno lažno žaljenje, kod Lena. Svima sam rekao da je Korin pokrala fondove lakrosa. Za pravo čudo, Bob nije stvarno to progutao. Stoga sam mu rekao da je Korin, kad sam je optužio, rekla da je on to uradio.“

„I tad je Bob otišao rođaku.“

„Nisam na to računao.“

„Gde je sad Korin?“

„Stojiš baš na mestu na kom sam je zakopao.“

Tek tako.

Adam se naterao da pogleda dole. Obuzela ga je vrtoglavica. Nije se trudio da se pribere. Primetio je da je zemlja pod njegovim stopalima nedavno kopana. Zaneo se ustranu, naslonio na drvo, a dah mu je zastao u grudima.

„Je l’ ti dobro, Adame?“

Ovaj je progutao knedlu i digao pištolj. Saberi se, saberi se, saberi se...

„Počni da kopaš“, kazao je.

„To ništa dobro neće doneti. Već sam ti rekao da je ovde.“

I dalje pomućene svesti, Adam se zateturao prema njemu i stavio mu pištolj pred lice. „Smesta počni da kopaš.“

Trip je slegnuo ramenima i prošao pored njega. Adam je držao pištolj uperen u njega, trudeći se da i ne trepće. Trip je ubo lopatu u zemlju, skupio je i bacio ustranu.

„Ispričaj mi i ostalo“, kazao je Adam.

„Zar ne znaš ostalo? Kad si je optužio za lažnu trudnoću, Korin je pobesnela. Bilo joj je dosta. Nameravala je da ispriča šta sam uradio. Zato sam joj rekao: u redu, pošteno je, sam ću istupiti. Rekao sam joj da se samo nađemo na pauzi za ručak i sve proradimo tako da budemo usklađeni. Dvoumila se, ali hej, umem da budem ubedljiv.“

Adam je progutao pljuvačku i osetio da mu naviru suze. „Mrtva je, zar ne?“

Tajac.

„Ubio si moju ženu.“

„Ne misliš valjda to stvarno?“

Međutim, Adam je osećao da mu istina potresa telo. „Živimo u snu, je li tako? Zar nisi ti, Tripe, to uvek govorio? Kako svi imamo sreće, kako treba da smo zahvalni. Oženio si Beki, ljubav iz gimnazije. Imaš petoro divne dece. Učinio bi sve da ih zaštitiš, zar ne? Šta bi se dogodilo s tvojim dragocenim snom da izbije na videlo da si običan lopov?“

Trip Evans se ispravio i pokazao na vrata. „Izlazi iz moje kancelarije.“

„Sve se svelo na ili ti ili Korin. Tako si ti to video. Ili će biti uništena tvoja porodica ili moja. Za tipa kao što si ti, izbor je bio lak.“

Trip je sad rekao hladnije: „Napolje!“

„Ona poruka koju si poslao pretvarajući se da si ona. Trebalo je odmah da vidim.“

„O čemu to pričaš?“

„Ubio si je. A zatim, da bi dobio na vremenu, poslao si poruku. Trebalo je da je pročitam i shvatim kako ona sebi daje oduška - pa ako i ne poverujem u to, ako pomislim da joj se nešto dogodilo, policija neće obraćati pažnju. Videće poruku. Saznaće da smo se upravo stravično posvađali. Čak se neće baktati ni s ispunjavanjem izveštaja. Znao si sve to.“

Trip je vrteo glavom. „Sve si pogrešno shvatio.“

„Kamo sreće da jesam.“

„Ne možeš to da dokažeš. Ne možeš ništa da dokažeš.“

„Da dokažem? Možda ne mogu. Ali znam.“ Adam je podigao mobilni telefon. „‘Vodi računa o deci’.“

„Šta?“

„Tako piše u poruci. ‘Vodi računa o deci’.“

„Pa?“

„Pa, Korin nikad nije zvala Tomasa i Rajana decom.“ Smešio se, iako mu se srce cepalo. „Uvek je govorila ‘dečaci’. To su oni. Ne njena deca. Korin nije pisala tu poruku. Ti si. Ubio si je i onda poslao poruku tako da niko ne počne odmah da je traži.“

„To ti je dokaz?“ Trip se skoro nasmejao. „Zaista misliš da će neko da poveruje u tu tvoju ludu priču?“

„Sumnjam.“

Adam je izvadio pištolj iz džepa i nanišanio.

Trip je razrogačio oči. „Opa, samo se smiri i saslušaj me načas.“

Trip Evans. Koji ima petoro dece. Tri dečaka. Dve devojčice.

Deca...

Dečaci...

Još jednom se setio poruke:

možda je potrebno da provedemo neko vreme razdvojeni. vodi računa o deci.

Korin nikad nije govorila o Tomasu i Rajanu kao o „deci“.

Uvek je govorila „dečaci“.