Šest godina

Profesor treba da pruža podršku i da mu se lako pristupa, ali ne treba da se ponaša ni kao ortak ni kao roditelj.

Tamo na proplanku jedna lepotica po imenu Dajana Vajs nosi na ruci burmu koja je par s ovom na mojoj ruci. Odlučila je da po ovom divnom danu drži čas iz slikarstva napolju. Kreće se od studenta do studenta, komentariše njihov rad, nudi savet.

Ona zna da ja znam, iako nikad o tome nismo razgovarali. Pitam se je li zato prvi put otišla, plašeći se da neću moći da prihvatim istinu o onome što je učinila. Možda tada i nisam mogao.

Sad mogu.

Dajana Vajs me gleda dok joj prilazim. Njen osmeh zaseni i sunce. Danas je moja žena još lepša nego obično. Možda to mislim zato što sam pristrasan. A možda i zato što će mi za dva meseca roditi dete.

Čas joj je završen. Studenti se sporo razilaze. Kad ostanemo sami, hvata me za ruku, gleda me u oči i kaže: „Volim te."

„Volim i ja tebe", odgovaram joj.

Smeši mi se. Sivilo ne opstaje pred tim osmehom. Gubi se u čudesnoj izmaglici satkanoj od jarkih boja.

Oboje smo žmurili. Držao sam se za nju i pitao se da li sam ikada pre osetio toliko zadovoljstvo. Plakala je. Privukao sam je još bliže. Prislonila mi je glavu na grudi. Probala je da se otrgne. Ali samo jednom. Znala je da je ovog puta neću pustiti.

Bez obzira šta je možda uradila.

Još je ne puštam.