Песме

Сва окађена мирише кô нам соба.

Около жуте лојане свијеће,

Ми, дјеца, сјели, кô какво вијеће,

Радосни што је већ грудању доба.

Уз Неретву, доле, бехар се разгроздô;

Пун фењера стари Мостар трепти оздо,

Спава. Месечине покрило га платно

МОЈА НОЋИ

Моја ноћи, када ћеш ми проћи?

— Никад!

Моја зоро, када ћеш ми доћи?

— Никад!

Моја срећо, кад ћеш ми се јавиіт?

— Никад!

Моје небо, кад ћеш Ми заплавит?

— Никад!

Моја драга, кад ће наши свати?

Никад!

Моја сузо, када ћеш ми стати?

— Никад!

1901

НЕ ВЈЕРУЈ
Не вјеруј у моје стихове и риме

Кад ти кажу, драга, да те силно волим,

У тренутку сваком да се за те молим

И да ти у стабла урезујем име, —

Не вјеруј! Но касно, кад се мјесец јави

И прелије срмом врх модријех крша,

Тамо гдје у грму прољеће лепрша

И гдје слатко спава наш јоргован плави,

Дођи, чекаћу те! У часима тијем,

Кад на груди моје приљубиш се чвршће,

Осјетиш ли, драга, да ми т'јело дршће,

И да силно горим огњевима свијем,

Тада вјеруј мени, и не питај више!

Јер истинска љубав за ријечи не зна;

Она само пламти, силна, неопрезна,

Нити мари, драга, да стихове пише!

1905.

Тако на врата суморног ми срца

Сјећање једно удара и чека

Ту хладан вјетар свеле руже љуља,

Ал' глуха јама сад је моја соба,

А ја лист свео под бјелином иња.

Узалуд чекам... У нијемој сјени

Никога нема... Сам, кô камен, ћутим

Знате ли што ковчег мора

Тако велики бити?

Ја ћу ту још и љубав

И боле сахранити.

Ја не могу устат, драга,

Крв из главе тече моје;

Кад ми тебе украдоше,

Сâм сам зрном пробио је.

На раскршћу је гроб ледни

За самоубица свет;

Ту расте грешника бедни'

Један плаветни цвет.

Ту у ноћ нему сам био,

Сав болом обузет;

На месечини се њи'о

Бедних грешника цвет.