Песме

Ту хладан вјетар свеле руже љуља,

Остајте овдје!... Сунце туђег неба

Неће вас гријат КО што ово грије;

Ваше очи сјају кô два неба плава,

А моје су мутне као магле сиње...

Младост, љубав, огањ, све у гробу спава,

По косама мојим попануло иње...

НАШ СТАРИ ДОМЕ

Наш стари доме, како си оронô!

Капије твоје нико не отвара,

По њима мирно црв дубе и шара —

Гризе, кô чежња једно срце боно.

Ево ми собе! О дувару јоште

Икона виси, прашљива и сама,

И у ме гледа и шапће из рама

о до6у среће, дјетињства, милоште.

Овдје сам прве стихове написô,

Овдје је с душом полетила мисô

Високо, тамо гдје се исток жари.

Овдје ми негда бјеше рај... А сада?

На моје срце гробна земља пада,

И ја се рушим кô ти, доме стари...

1906.

Опише мене... Ми бјесмо у рају,

Јабуке слатке берући са грана...

Док славуј пјева и звијезде сјају

И расипа се мирис јоргована.

Сва окађена мирише кô нам соба.

Около жуте лојане свијеће,

Ми, дјеца, сјели, кô какво вијеће,

Радосни што је већ грудању доба.

Уз Неретву, доле, бехар се разгроздô;

Пун фењера стари Мостар трепти оздо,

Спава. Месечине покрило га платно

МОЈА НОЋИ

Моја ноћи, када ћеш ми проћи?

— Никад!

Моја зоро, када ћеш ми доћи?

— Никад!

Моја срећо, кад ћеш ми се јавиіт?

— Никад!

Моје небо, кад ћеш Ми заплавит?

— Никад!

Моја драга, кад ће наши свати?

Никад!

Моја сузо, када ћеш ми стати?

— Никад!

1901

НЕ ВЈЕРУЈ
Не вјеруј у моје стихове и риме

Кад ти кажу, драга, да те силно волим,

У тренутку сваком да се за те молим

И да ти у стабла урезујем име, —

Не вјеруј! Но касно, кад се мјесец јави

И прелије срмом врх модријех крша,

Тамо гдје у грму прољеће лепрша

И гдје слатко спава наш јоргован плави,

Дођи, чекаћу те! У часима тијем,

Кад на груди моје приљубиш се чвршће,

Осјетиш ли, драга, да ми т'јело дршће,

И да силно горим огњевима свијем,

Тада вјеруј мени, и не питај више!

Јер истинска љубав за ријечи не зна;

Она само пламти, силна, неопрезна,

Нити мари, драга, да стихове пише!

1905.

Тако на врата суморног ми срца

Сјећање једно удара и чека