Алекса Шантић

Опише мене... Ми бјесмо у рају,

Јабуке слатке берући са грана...

Док славуј пјева и звијезде сјају

И расипа се мирис јоргована.

НАШ СТАРИ ДОМЕ

Наш стари доме, како си оронô!

Капије твоје нико не отвара,

По њима мирно црв дубе и шара —

Гризе, кô чежња једно срце боно.

Ево ми собе! О дувару јоште

Икона виси, прашљива и сама,

И у ме гледа и шапће из рама

о до6у среће, дјетињства, милоште.

Овдје сам прве стихове написô,

Овдје је с душом полетила мисô

Високо, тамо гдје се исток жари.

Овдје ми негда бјеше рај... А сада?

На моје срце гробна земља пада,

И ја се рушим кô ти, доме стари...

1906.

Ваше очи сјају кô два неба плава,

А моје су мутне као магле сиње...

Младост, љубав, огањ, све у гробу спава,

По косама мојим попануло иње...