Naći ću te

Svi smo tako luksuzno glupi kad nam u životu sve ide kako treba.

Tuga retko napada spreda. Draže joj je da ti se prikrade kad je najmanje očekuješ.

Zamisao nije savršena ni u kom pogledu, ali moj otac pozornik, koga je zabrinjavala moja opsesivna potreba za savršenstvom, imao je običaj da mi citira Voltera: „Ne dozvoli da savršenstvo bude neprijatelj onoga što je dobro.“

Erik Hofer
12
je jednom rekao: „Svaki veliki cilj počinje kao pokret, prerasta u posao, i na kraju se izvitoperi u prevaru.“

Ali na Hejdena ima lepe uspomene.

Drago mi je i zbog toga.

Pogled mi se zaustavlja na njoj

. Ti domovi su bili živa bića, u stalnom pokretu. Kroz hodnike i stepeništa stalno su proticali prijatelji i porodica kao što životna krv kola kroz vene. Niko nije zaključavao vrata, ne zato što je bilo ultrabezbedno – nije – već zato što članovi porodice nikada nisu kucali niti im se uskraćivao pristup. Privatnost je bila strana predstava. Svako je gledao svačija tuđa posla. Slavile su se pobede onih drugih i žalili njihovi porazi. Svi su bili jedno.

Bili su porodica.

Uspomene uvek peku, zar ne? Ponajviše one lepe.

Bogataši će poricati, zbunjivati, potkupljivati, pritiskati, finansijski uništavati, tužiti i pretiti, a ne bude li ništa od toga urodilo plodom – a to skoro uvek urodi plodom – učiniće da nestanete. Ili mo