Sto godina samoće

Pre nekoliko godina, kad je napunila sto četrdeset i petu, okanila se opasne navike da vodi računa o svojim godinama i nastavila da živi u nepokretnom i ograničenom vremenu uspomena, u budućnosti izvanredno jasnoj i postojanoj, iznad one budućnosti uzdrmane zasedama i lažnim predskazivanjem karata.

Ursula, gotovo već potpuno slepa, jedina je imala toliko prisebnosti da identifikuje prirodu tog nepokornog vetra i ostavi čaršav na volju svetlosti, gledajući Remedios Prelepu, koja ju je rukom pozdravljala, između sjajnog treperenja čaršava koji su se penjali s njom, napuštajući vazduh buba i dalija, prolazeći kroz visine gde se završavalo četiri po podne i izgubila se s njom zauvek visoko u plavetnilu gde je nisu mogle stići ni najuzletnije ptice pamćenja.

Pred obeshrabrujućim objašnjenjem, mnogi su pomislili da su bili žrtve nove i komplikovane ciganske izmišljotine, tako da su odlučili da više ne odlaze u bioskop, smatrajući da imaju dovoljno svoje tuge da bi plakali još i zbog vešto stvorenih nevolja izmišljenih bića.

shvatio da mu duša nije kadra da izdrži mučno breme tolike prošlosti.

pošto ju je jedan vek karata i iskustva naučio da se istorija porodice sastoji od večnog ponavljanja, kao pokretni točak koji bi se kretao do večnosti da nije progresivnog i neizlečivog trošenja njegove osnove.

Sećajući se ovih stvari, dok je spremala sanduk Hoseu Arkadiju, Ursula se pitala nije li bolje da odmah legne u grob i da je zatrpaju zemljom, pa se obratila bogu, bez straha, pitajući ga da li on zaista veruje da je čovek iz gvožđa i da može izdržati toliki jad i mučenje; pitajući i pitajući, ona je stišavala sopstveni nemir i osećala nezadrživu želju da se prepusti džilitanju kao kakav stranac i da sebi najzad dozvoli jedan trenutak pobune, trenutak koji je toliko puta želela i toliko puta odlagala, da se iz dubine duše pobuni i pošalje sve u govna, da svome srcu olakša beskrajnom gomilom psovki, koje je morala gotovo celog veka da guta pokoravajući se sudbini.

Bilo je to u vreme kad je Ursula počela da govori o Rebeki, da je pominje sa zakasnelim kajanjem, iznenadnim divljenjem i sa onom starom ljubavlju, jer je shvatila da je samo ona, Rebeka, koja se nikad nije hranila njenim mlekom nego zemljom i malterom, u čijim žilama nije tekla njena krv nego krv nepoznatih čije su kosti još kloparale u grobnici, Rebeka, ona nestrpljivog srca, nezasite utrobe, da je ona jedina bila neustrašivo hrabra, što je Ursula želela svome plemenu.

Došla je do zaključka da je ovaj sin, za koga bi ranije dala život, bio čovek jednostavno nesposoban za ljubav.

ernanda ga je, naprotiv, tražila tamo gde se svakodnevno kretala, ne znajući da uobičajene navike smetaju pri traženju izgubljenih stvari i da ih je zbog toga teško pronaći.

ednostavno, dok su drugi hodali bezbrižno na sve strane, ona ih je posmatrala sa svoja četiri čula da je nikad ne bi iznenadili, i posle izvesnog vremena otkrila je da svaki član porodice, ne primećujući, ponavlja svakog dana iste korake, iste pokrete, i da gotovo iste reči izgovara u isto vreme.