Sto godina samoće

Pre nekoliko godina, kad je napunila sto četrdeset i petu, okanila se opasne navike da vodi računa o svojim godinama i nastavila da živi u nepokretnom i ograničenom vremenu uspomena, u budućnosti izvanredno jasnoj i postojanoj, iznad one budućnosti uzdrmane zasedama i lažnim predskazivanjem karata.

Ursula, gotovo već potpuno slepa, jedina je imala toliko prisebnosti da identifikuje prirodu tog nepokornog vetra i ostavi čaršav na volju svetlosti, gledajući Remedios Prelepu, koja ju je rukom pozdravljala, između sjajnog treperenja čaršava koji su se penjali s njom, napuštajući vazduh buba i dalija, prolazeći kroz visine gde se završavalo četiri po podne i izgubila se s njom zauvek visoko u plavetnilu gde je nisu mogle stići ni najuzletnije ptice pamćenja.

Pred obeshrabrujućim objašnjenjem, mnogi su pomislili da su bili žrtve nove i komplikovane ciganske izmišljotine, tako da su odlučili da više ne odlaze u bioskop, smatrajući da imaju dovoljno svoje tuge da bi plakali još i zbog vešto stvorenih nevolja izmišljenih bića.