Odakle sam bila više nisam

Bogat je onaj ko je zadovoljan onim što ima. Naš kralj voli i uživa u svemu što je njegovo, čak i u mirisu svoje prestonice. A to je jedinstven miris. Lisabon miriše na bogatstvo.

Ko ga ne zna, skupo bi platio mog Komšu. Nema tog posla koji taj nije ostavio na pola, on poslove počinje da bi imao još jedan ostavljen na pola, znači nije to nego mu se ide na put pa opet nešto izmišlja.

Prvo, kako se osećam kao stranac u Lisabonu, na šta sam rekao da više nisam stranac, em sam davnih dana uzeo državljanstvo, em mi je Lisabon dom, pa me nervira kad me prozivaju da sam stranac jer se u kvartu osećam jednako kod kuće kao u rodnom kvartu u Beogradu, a to je jedino i bitno, da živiš tamo gde se osećaš kod kuće.

Znaš kako ja volim Lisabon? Kao što rogonja voli svoju lepu ženu. Zna da nije dobra prema njemu, ali ne može bez njene lepote. Kapiraš?

U avionu je odmah počeo da čita. Tek kad sa četrdeset godina ponovo čitaš ono što si pročitao sa dvadeset, počneš da razumeš zašto je klasik to što jeste. A u priči moskovski suton.

Inače, moja psihijatrica, bila je već i direktorka ludnice, rekla mi je da je određena doza narcisizma neophodna da bi se preživelo, a još veća da bi se bilo umetnikom.

Izvini, lagala sam te… Nije mi stan u haosu. Duša mi je u haosu… Skroz… Sva sam u haosu… Kuća mi je čak skroz okej. Veći je blam kad si neuredan nego kad si nesrećan, zar ne?

aj što nema ko da ga dočekuje i prati, taj više i nema zašto da dolazi ovamo.

Napolju me je dočekalo praskozorje, kratko doba između noći i dana koje vrlo slabo poznajem. Ulica je bila pusta, kao u gluvo doba, ulična rasveta se već pogasila, ali se nije dovoljno razdanilo da bi se jasno videlo koliko je jarka žuta boja tramvaja u prolazu. U susedstvu je tek poneki prozor osvetljen, ranoranioci su se probudili, već se tuširaju, uskoro će početi da izlaze na posao, radni je dan.

Svaki put kad zađem na prozor, Lisabon me iznenadi svojom lepotom i svetlošću. Otuda se vidi daleko, vidi se voda kao u Istanbulu, i crveni viseći most kao u San Francisku i Isus raširenih ruku kao u Riju. U Lisabonu, to svakome zapadne za oko, nebo je drugačije boje nego nad drugim mestima, ovde je za dva tona modrije od nijanse koju zovemo azurnom ili nebeskoplavom.