Dejan Tiago-Stanković

Inače, moja psihijatrica, bila je već i direktorka ludnice, rekla mi je da je određena doza narcisizma neophodna da bi se preživelo, a još veća da bi se bilo umetnikom.

Kostina teorija bila je da za stare ljude i antikvitete važe ista pravila. Ako vremešan čovek ćuti ili trabunja, to je samo star čovek. Pripoveda li, posebno ako su mu priče zanimljive i životne on je iskustvo, jedan život, i što je stariji, to je vredniji. Kvalitet antikviteta, kao i starih ljudi, jeste u tome da imaju priču.
Druga sličnost bila je u važnosti dobrog održavanja. Dok je pred ogledalom nameštao kragnu i manžete, Kosta je govorio: Kad si mator, uvek moraš da si tip-top, da mirišeš. inače deluješ nemarno, zapušteno. Tako i naša roba, mora da je umivena, lakirana, uglancana, da se sija, da ne pomisliš da je starost propast nego da je mudrost.

Kismet je na arapskom usud, sudbina, udes, kob, dakle, ono što je svakom čoveku pisano, unapred predodređeno i neizbežno i s čim se unapred treba pomiriti.