Unknown

Maura i matorac u baru, izlaze, on joj pridržava vrata, odvoze se, Reks ih zaustavlja.

„Nape?“

„Treba nešto da mi proveriš“, kažem

I?“

„To je Maura“, velim. „Jesi siguran?“

Ne trudim se da odgovorim. Još gledam snimak. Sedokosi tip otvara vrata i Maura seda na suvozačko sedište. Gledam ga kako zaobilazi auto i ulazi na vozačko mesto. Kola izlaze u rikverc s parking mesta i lagano kreću prema izlazu. Pažljivo posmatram dok auto ne izađe iz vidokruga.

„Koliko su popili?“, pitam Hala.

Hal je ponovo na oprezu.

Renoldsova ga isto onako podseća na ozbiljnost zločina. „Jebe nam se da li si im dao da piju više nego što je trebalo, Hale. Ovo je ubistvo pandura.“

„Da, poprilično su popili.“

Razmišljam o tome, pokušavam da u tome nađem neki smisao.

„Aha, još nešto“, veli Hal. „Nije se zvala Maura. Hoću reći, nije se služila tim imenom.“

„Kojim se imenom služila?“, pita Renoldsova. „Dejzi.“

Renoldsova me pogleda sa zabrinutošću koju nalazim neobično dirljivom. „Jesi dobro?“

Znam šta misli. Moja velika ljubav, kojom sam opsednut proteklih petnaest godina, bila je u ovom klozetu, koristila se lažnim imenom, odlazila s nepoznatim muškarcima. Zadah ovog mesta počinje da utiče na mene. Ustajem, zahvaljujem Halu i hitam ka ulaznim vratima. Otvaram ih i izlazim na isti parking koji sam upravo video na snimku. Gutam malo svežeg vazduha. Ali nisam zato izašao.

Gledam ka mestu gde je bio parkiran iznajmljeni auto.

Renoldsova mi prilazi s leđa. „Razmišljanja?“

„Tip joj je otvorio vrata.“

„Pa?“

„Nije se teturao. Nije petljao s ključevima. Nije zaboravio na ponašanje.“

„I ja ponavljam: pa?“

„Jesi li ga gledala kako je izašao kolima odavde?“

„Jesam.“

„Nije naglo skretao, nije naglo zastajao i kretao.“

„To ništa ne znači.“ Krećem drumom. „Kuda ćeš?“ pita ona.

Nastavljam da hodam. Renoldsova ide za mnom. „Koliko daleko je skretanje?“

Ona okleva jer mislim da sada shvata šta mi je u glavi. „Druga desno.“

Tako sam otprilike i mislio. Čitava šetnja od bara do mesta ubistva traje manje od pet minuta. Kada stignem do njega, osvrnem se na bar, a onda pogledam mesto gde je Reks pao.

To nema smisla. Još. Ali sve sam bliže. „Reks ih je zaustavio strašno brzo“, velim. „Verovatno je motrio na bar.“

„Ako pogledamo onaj snimak, kladim se da ćemo videti kako iz bara klecavo izlazi gomila pijanijih tipova“, kažem. „Pa zašto njih?“

Ali onda vidim kako žena hoda.

Vreme staje. U mojim grudima prisutno je sporo, ravnomerno otkucavanje. Tada osetim eksploziju baš kada mi se srce raspukne na milion komadića.

Sećam se prvog puta kada sam video taj hod. Bila je jedna pesma koju je tata voleo, „Kastanjete“ Alehandra Eskoveda. Sećaš li je se, Leo? Naravno da se sećaš. Ima onaj stih kada peva o onoj neverovatno seksi ženi: „Više mi se dopada kada odlazi.“ Nikada se nisam slagao – više sam voleo kada Maura ide pravo prema meni, zabačenih ramena, i buši me pogledom – ali i te kako sam kapirao.

U četvrtom razredu zaljubila su se oba blizanca Dima. Ja sam tebe upoznao s Dajanom Stajls, Ogijevom i Odrinom ćerkom, a sedmicu dana nakon toga, ti si mene spojio s Maurom Vels. Čak i u tome – zabavljanje, devojke, zaljubljivanje – morali smo da budemo usklađeni, jelda, Leo? Maura je bila prelepa autsajderka koja je blejala s tvojom štreberskom družinom. Dajana je bila dobra devojka i čirliderka i potpredsednica veća učenika. Njen otac Ogi bio je kapetan policije i moj fudbalski trener. Sećam se kako se na treninzima šalio da mu se ćerka zabavlja s „boljim Dimom“.

Makar mislim da se šalio.

Glupo je, znam, ali još se pitam šta bi bilo kad bi bilo. Nikada nismo razgovarali o pojedinostima života posle srednje škole, zar ne? Da li bismo ti i ja otišli na isti fakultet? Da li bih ja ostao s Maurom? Da li biste ti i Dajana…?

Glupo.

„Jesi li je ranije video ovde?“ pitam.

„Dvaput.“

„Sećaš se?“

Hal širi ruke. „Koliko puta moram da vam govorim?“

„Ribetina“, kažem umesto njega. Vičan sam poricanju. Ta „ribetina“ možda nije Maura, mada joj, ovaj, opis, čak i tako neodređen, zaista odgovara.

„U ta druga dva navrata“, nastavljam, „odlazila je s tipovima?“

„Aha.“

Zamišljam to. Tri puta u ovoj rupi. Tri puta odlazi s tipovima. Maura. Gutam bol.

Hal se trlja po bradi. „Kad malo razmislim, možda nije prostitutka.“

„Zašto to kažeš?“

„Nije taj tip.“

„Koji tip?“

„Kao što onaj sudija reče o pornografiji, znaćeš kada budeš video. Hoću reći, mogla bi da bude. Verovatno jeste. Ali moglo bi da bude i nešto drugo. Možda je samo frik, znate? Ponekad nam dolaze matorke, srećno udate, troje dece kod kuće. Dolaze ovamo i odlaze s tipovima u krevet i… ne znam. Frikovi. Možda je jedna od tih.“ Vrlo utešno.

Hal, šanker u Larijevom i Kregovom baru, ima setan izraz na licu.

„Bila je riba i po“, veli Hal. Na površinu polako izbija neznatno mrštenje. „Predobra za onog matorca, to je sigurno.“

Larijev i Kregov bar i roštilj očito ima bar i očito nema roštilj. Takvo je to mesto. Lepljivi pod obložen je piljevinom i ljuskama od kikirikija. Taj mešani miris ustajalog piva i bljuvotine struji s rečenog poda i ispunjava sve nozdrve. Ne moram da šoram, ali budem li morao, znam da na pisoaru neće raditi voda, već da će biti prepunjen kockama leda.

Renoldsova mi klima glavom da krenem prvi.

„Kako je izgledala?“ pitam.

Hal se još mršti. „Koji deo onoga 'riba i po' ne razumeš?“

„Riđokosa, brineta, plavuša?“

„Brineta je smeđokosa, je l’ tako?“ Poglednem Renoldsovu. „Da, Hale, brineta je smeđokosa.“

„Brineta.“

„Još nešto?“

„Ribetina.“

„Da, to smo shvatili.“

„Dobro građena“, veli Hal.

Renoldsova uzdahuje. „I bila je s nekim tipom, jelda?“

„Nije bio ni izbliza njena liga, to mogu da vam kažem.“

„Već si nam rekao“, podsećam ga. „Jesu li došli zajedno?“

„Ne.“

„Ko je došao prvi?“ pita Renoldsova.

„Starkelja.“ Hal pokazuje prema meni. „Sedeo je tačno gde si ti sada.“

„Kako je izgledao?“

„Šezdeset i kusur, duga kosa, čupava brada, veliki nos. Ličio je na bajkera, ali na sebi je imao sivo odelo, belu košulju i plavu kravatu.“

„Njega se sećaš“, kažem.

„A?“

„Njega se sećaš. Ali nje?“

„Da si video kako je nosila onu crnu haljinu, ni ti se ne bi sećao bogzna čega više.“

„Znači on sedi ovde sam i pije“, kaže Renoldsova, vraćajući nas na kolosek. „Koliko je vremena prošlo pre nego što je žena ušla?“

„Ne znam, dvadeset, trideset minuta.“

„Onda je ušla i…?“

„Bila je upadljiva, znate šta hoću da kažem?“

„Znamo“, velim.

„Odmah mu prilazi.“ Hal to govori razrogačenih očiju, kao da opisuje sletanje svemirskog broda. „Počinje da mu se nabacuje.“

„Ima li izgleda da su se poznavali od ranije?“

„Ne verujem. Nisam stekao takav utisak.“

„Kakav utisak si stekao?“

Hal sleže ramenima. „Kapirao sam da je prostitutka. Tako sam ja to skontao, ako vas baš zanima.“

„Je l’ vam dolazi mnogo prostitutki?“ pitam.

Hal postaje oprezan. Renoldsova kaže: „Jebe nam se za prostituciju, Hale. Ovo je ubistvo pandura.“

„Ponekad, da. Hoću reći, u krugu od kilometra i po nalaze se dva striptiz kluba. Katkada devojke odande hoće malo da posluju sa strane.“

„Pokažite mi kameru za snimanje vožnje“, ponavljam, „i mislim da ću moći da proniknem u srž ovoga.“

Renoldsova i Bejts se još jednom nelagodno i kratko pogledaju.

Renoldsova korakne prema meni. „Nema je.“

To me iznenađuje. Vidim da iznenađuje i njih.

„Nije bila uključena“, kaže Bejts, kao da to nešto objašnjava. „Kanton nije bio na dužnosti.“

„Pretpostavljamo da ju je pozornik Kanton isključio“ veli Renoldsova, „jer se vraćao u stanicu.“

„Kada mu se završava smena?“ pitam.

„U ponoć.“

„Koliko daleko je stanica odavde?“

„Pet kilometara.“

„Pa šta je Reks radio od ponoći do jedan i petnaest?“

„Još pokušavamo da sklopimo šta mu se dešavalo u toku tih poslednjih sati“, kaže Renoldsova. „Koliko vidimo, samo je do kasno zadržao napolju patrolno vozilo.“

„To nije neobično“, brzo dodaje Bejts. „Znaš kako to ide. Ako imaš dnevnu smenu, kući jednostavno odeš patrolnim kolima.“

„I premda isključivanje kamere za snimanje vožnje nije u skladu s postupkom“, veli Renoldsova, „to se ipak radi.“

„Imao sam osamnaest godina“, kažem. „Četvrti razred srednje škole. Maura mi je bila devojka.“

„I raskinula je s tobom“, veli Bejts. „Rekao si nam to.“

Renoldsova ga ućutkuje pokretom ruke. „Šta se dogodilo, Nape?“

„Maurina majka“, velim. „Sigurno ste joj ušli u trag. Šta je rekla?“

„Mi ovde postavljamo pitanja, Dima“, odgovora Bejts. Ali Renoldsova ponovo shvata kako želim da pomognem. „Našli smo majku, da.“

„I?“

„Tvrdi da godinama nije razgovarala sa ćerkom. Da nema pojma gde je ona.“

„Razgovarali ste baš s gospođom Vels?“

Renoldsova odmahuje glavom. „Odbila je da razgovara s nama. Izjavu je dala preko zastupnika.“

Znači, gospoda Vels je uzela advokata. „Verujete u njenu priču?“, pitam. „Ati?“

„Ne.“

Još nisam spreman da im ispričam taj deo. Nakon što mi je Maura dala korpu, provalio sam u njenu kuću. Jeste, glupo i prenagljeno. Ili možda nije. Osećao sam se izgubljeno i zbunjeno zbog nesrećnog spleta okolnosti u kome sam izgubio brata a zatim i ljubav svog života. Tako da to možda objašnjava moj postupak.

Zašto sam provalio u kuću? Tražio sam tragove da nađem Mauru. Ja, osamnaestogodišnji klinac, igrao sam se detektiva. Nisam pronašao mnogo, ali ukrao sam dve stvari iz njenog kupatila: četkicu za zube i čašu. Tada nisam imao pojma da ću postati pandur, ali sačuvao sam ih za svaki slučaj. Ne pitajte me zašto. Ali tako sam ubacio Maurine otiske i DNK u sistem kada mi se ukazala prilika.

Da, i uhvatili su me.

I to ni manje ni više nego policija. Tačnije, kapetan Ogi Stajls.

Voleo si Ogija, zar ne, Leo?

Nakon te noći, Ogi mi je postao nešto kao mentor. Zbog njega sam sada pandur. Sprijateljio se i s tatom. Moglo bi se reći da su bili prijatelji u piću. Tragedija nas je sve spojila. To te tera da se zbližiš s nekim – nekim drugim ko kapira šta proživljavaš – mada je bol uvek tu. Odnos štapa i šargarepe, čista definicija gorko-slatkog.

„Zašto ne veruješ mami?“ pita Renoldsova.

„Motrio sam na nju.“

„Na majku svoje bivše?“ Bejts je u neverici. „Pobogu, Dima, ti si pravi-pravcati osvedočeni progonitelj.“

Pravim se da Bejts nije tu. „Majka prima pozive s telefona za jednokratnu upotrebu. Ili ih je bar nekada primala.“

„A otkuda ti to znaš?“ pita Bejts. Ne odgovaram.

„Jesi li imao nalog za proveru evidencije njenih poziva?“ Ne odgovaram. Zurim u Renoldsovu. Renoldsova pita: „Misliš da je to Maura zove?“ Sležem ramenima.

„Dakle, zašto se tvoja bivša toliko trudi da ostane sakrivena?

Opet sležem ramenima.

„Teorije?“ pitam.

„U kolima je dvoje ljudi, neki muškarac i tvoja bivša, Maura“, kaže Renoldsova. „Pozornik Kanton ih zaustavlja zbog vožnje pod uticajem alkohola. Nešto ih uplaši. Hvata ih panika, dvaput pucaju pozorniku Kantonu u potiljak i brišu.“

„Verovatno je pucao muškarac“, dodaje Bejts. „Izašao je iz kola. On puca, tvoja bivša prelazi za volan, on uskače kao suvozač. To bi objasnilo njene otiske prstiju i kao suvozača i kao vozača.“

„Kao što već rekosmo, auto je iznajmljen na ukradenu ličnu kartu“, nastavlja Renoldsova. „Otud pretpostavljamo da je muškarac u najmanju ruku imao nešto što krije. Kanton ih zaustavi, prokljuvi da nešto nije kako treba – i nastrada zbog toga.“

Ispričajte mi šta imate“, kažem.

„Nisi ovde u svojstvu detektiva“, prasne Bejts.

„Hoćete da merimo kome je veći“, pitam, „ili da uhvatite ubicu policajca?“

Bejts zaškilji u mene. „Čak i ako je ubica policajca tvoja stara draga?“

Naročito ako je tako. Ali to ne govorim naglas.

„Kada je Maura Vels nestala s radara?“, pita me ona. „Koliko ja znam“, kažem, „pre petnaest godina.“