Unknown

Maura i matorac u baru, izlaze, on joj pridržava vrata, odvoze se, Reks ih zaustavlja.

„Nape?“

„Treba nešto da mi proveriš“, kažem

I?“

„To je Maura“, velim. „Jesi siguran?“

Ne trudim se da odgovorim. Još gledam snimak. Sedokosi tip otvara vrata i Maura seda na suvozačko sedište. Gledam ga kako zaobilazi auto i ulazi na vozačko mesto. Kola izlaze u rikverc s parking mesta i lagano kreću prema izlazu. Pažljivo posmatram dok auto ne izađe iz vidokruga.

„Koliko su popili?“, pitam Hala.

Hal je ponovo na oprezu.

Renoldsova ga isto onako podseća na ozbiljnost zločina. „Jebe nam se da li si im dao da piju više nego što je trebalo, Hale. Ovo je ubistvo pandura.“

„Da, poprilično su popili.“

Razmišljam o tome, pokušavam da u tome nađem neki smisao.

„Aha, još nešto“, veli Hal. „Nije se zvala Maura. Hoću reći, nije se služila tim imenom.“

„Kojim se imenom služila?“, pita Renoldsova. „Dejzi.“

Renoldsova me pogleda sa zabrinutošću koju nalazim neobično dirljivom. „Jesi dobro?“

Znam šta misli. Moja velika ljubav, kojom sam opsednut proteklih petnaest godina, bila je u ovom klozetu, koristila se lažnim imenom, odlazila s nepoznatim muškarcima. Zadah ovog mesta počinje da utiče na mene. Ustajem, zahvaljujem Halu i hitam ka ulaznim vratima. Otvaram ih i izlazim na isti parking koji sam upravo video na snimku. Gutam malo svežeg vazduha. Ali nisam zato izašao.

Gledam ka mestu gde je bio parkiran iznajmljeni auto.

Renoldsova mi prilazi s leđa. „Razmišljanja?“

„Tip joj je otvorio vrata.“

„Pa?“

„Nije se teturao. Nije petljao s ključevima. Nije zaboravio na ponašanje.“

„I ja ponavljam: pa?“

„Jesi li ga gledala kako je izašao kolima odavde?“

„Jesam.“

„Nije naglo skretao, nije naglo zastajao i kretao.“

„To ništa ne znači.“ Krećem drumom. „Kuda ćeš?“ pita ona.

Nastavljam da hodam. Renoldsova ide za mnom. „Koliko daleko je skretanje?“

Ona okleva jer mislim da sada shvata šta mi je u glavi. „Druga desno.“

Tako sam otprilike i mislio. Čitava šetnja od bara do mesta ubistva traje manje od pet minuta. Kada stignem do njega, osvrnem se na bar, a onda pogledam mesto gde je Reks pao.

To nema smisla. Još. Ali sve sam bliže. „Reks ih je zaustavio strašno brzo“, velim. „Verovatno je motrio na bar.“

„Ako pogledamo onaj snimak, kladim se da ćemo videti kako iz bara klecavo izlazi gomila pijanijih tipova“, kažem. „Pa zašto njih?“

Ali onda vidim kako žena hoda.

Vreme staje. U mojim grudima prisutno je sporo, ravnomerno otkucavanje. Tada osetim eksploziju baš kada mi se srce raspukne na milion komadića.

Sećam se prvog puta kada sam video taj hod. Bila je jedna pesma koju je tata voleo, „Kastanjete“ Alehandra Eskoveda. Sećaš li je se, Leo? Naravno da se sećaš. Ima onaj stih kada peva o onoj neverovatno seksi ženi: „Više mi se dopada kada odlazi.“ Nikada se nisam slagao – više sam voleo kada Maura ide pravo prema meni, zabačenih ramena, i buši me pogledom – ali i te kako sam kapirao.

U četvrtom razredu zaljubila su se oba blizanca Dima. Ja sam tebe upoznao s Dajanom Stajls, Ogijevom i Odrinom ćerkom, a sedmicu dana nakon toga, ti si mene spojio s Maurom Vels. Čak i u tome – zabavljanje, devojke, zaljubljivanje – morali smo da budemo usklađeni, jelda, Leo? Maura je bila prelepa autsajderka koja je blejala s tvojom štreberskom družinom. Dajana je bila dobra devojka i čirliderka i potpredsednica veća učenika. Njen otac Ogi bio je kapetan policije i moj fudbalski trener. Sećam se kako se na treninzima šalio da mu se ćerka zabavlja s „boljim Dimom“.

Makar mislim da se šalio.

Glupo je, znam, ali još se pitam šta bi bilo kad bi bilo. Nikada nismo razgovarali o pojedinostima života posle srednje škole, zar ne? Da li bismo ti i ja otišli na isti fakultet? Da li bih ja ostao s Maurom? Da li biste ti i Dajana…?

Glupo.