Beži

U ljudskim bićima možda zaista postoji nešto iskonsko, neki mehanizam preživljavanja iz naših pećinskih dana stalne opasnosti koji leži uspavan u savremenom čoveku, neko šesto čulo ili nagon koji skoro nikada ne mora da izbije na površinu u našem društvu, ali je ipak prisutan, i dalje snažan no prikriven u nekom dubokom delu našeg genetskog ustrojstva

Upravo smo u tom trenutku, tom čistom blaženstvu, i imamo toliko sreće da to shvatamo.

Sajmon pogleda Pejdž preko stola. Pejdž mu uzvrati pogled.

Za stolom je bila i tajna.

Bude li Sajmon ćutao, tajna će večito biti s njima.

On se zapita šta bi bilo gore – da zauvek mora da živi progonjen tom tajnom ili da dozvoli da žena koju voli sazna da je ubila rođenog sina.

Činilo se da je odgovor jasan. To već sutra može da se promeni. Ali je znao šta mora da uradi te večeri.

Sajmon možda ne bi stao pred metak kada je Luter pucao na Ingrid. Ali sada bi stao – ma koliko to bolelo. Slušao je kako mu se žena prelepo smeje, i znao je da bi platio svaku cenu da taj smeh sluša i dalje.

Zato se svečano zakleo. Više neće biti tajni.

Osim te jedne.

Mislim da se Aronu dopadalo da ima sestru. Nije želeo da me izgubi. Morao je da održava moju navučenost kako ga ne bih napustila – i možda, možda je ujedno želeo da se osveti svojoj rođenoj majci. On je dete koje je ona odbacila – zašto da ne uništi ono koje je zadržala?“

„I nikada se nisi suočila s majkom?“

„Jesam.“ Ona duboko udahnu. „Došla sam kući i pitala majku da li je ikada rodila dete. Rekla je da nije. Preklinjala sam je da mi kaže istinu. Na kraju se slomila. Ispričala mi je za sektu. Rekla je da je zatrudnela s nekim groznim čovekom, ali da je beba umrla.“

Na osnovu onoga što mu je Ivona upravo rekla, Ingrid je i dalje verovala u to.

„Mislila sam da me i dalje laže. Ali vidiš, više mi nije bilo stalo. Dotad sam već bila narkomanka. Bilo mi je stalo samo do sledećeg fiksa. Zato sam ukrala njen nakit – i vratila se bratu.“

Ta bolesna, uvrnuta veza – bila je iskovana u krvi.

„Pričala si o tome kako si pala na samo dno“, reče Sajmon, osećajući kako mu se nešto steže u grudima, nešto što mu je gotovo onemogućavalo da diše, „o tome da si prisilila majku da nekoga ubije…“

Pejdž čvrsto zažmuri, toliko čvrsto kao da pokušava da sve to odagna željom.

„…ali ona nije samo ubila ’nekoga’…“

Oboje su znali šta sledi. Pejdž je i dalje žmurila, spremala se za udarac.

„…ubila je sopstvenog sina.“

„Ne smemo da joj kažemo, tata.“

Sajmon zavrte glavom, sećajući se onoga što su on i Ingrid rekli na onoj klupi u Central parku. „Dosta je bilo tajni, Pejdž.“

„Tata…“

„Tvoja majka mi je čak rekla istinu o tome kako je ubila Arona.“

Pejdž se polako okrenu prema njemu, a Sajmonu se učini da nikada nije bila tako bistrog pogleda. „Ova tajna nije takva. Ova tajna će je uništiti.“

Kroz vrata začuše kako Ingrid dovikuje veselim i jednoličnim glasom: „Večera je na stolu! Perite ruke, svi redom.“

„Ne smemo da joj kažemo, tata.“

„Možda će ionako izbiti na videlo. Možda već i zna.“

„Ne zna“, reče Pejdž. „Agencija za usvajanje nema evidenciju. Samo mi znamo istinu.“

Oni krenuše za sto. Njih petoro – Sajmon, Ingrid, Pejdž, Sem i Anja – sedoše na svoja mesta. Sem poče da im priča o svom budalastom novom laboratorijskom partneru na psihologiji. Priča je bila smešna. Ingrid se toliko smejala da su joj se zacaklile oči. Ingrid uputi Sajmonu onaj pogled, onaj pogled što govori koliko su srećni i blagosloveni, onaj pogled što govori: ej, sećaš se onog trenutka u parku? I ovo je jedan takav trenutak blaženstva.

Zato mi nikada nije bilo jasno – kakva je bila tvoja veza sa Aronom? Zašto bi se toliko vezala za nekog tako groznog?“

Pejdž je izvlačila duks s kapuljačom iz fioke. Sada je zastala i čekala.

„Znaš šta mi je bilo čudno u vezi s tvojim stanom u Bronksu?“, nastavi on. „Tamo su bila dva dušeka u naspramnim krajevima sobe.“ On raširi ruke. „Koji mladi par ne deli krevet?“

„Tata.“

„Pusti me samo da završim, važi? Danas sam otišao u Pitsburg kod Daga Malzera. U nekom trenutku treba da porazgovaramo o tome, o tome što ti je uradio, ili možda već razgovaraš o tome na terapiji.“

„Razgovaram.“

„Dobro, ali vidiš, i on je napadnut. Divljački.“

„To nije bilo u redu“, reče Pejdž.

„Možda nije, a možda i jeste. Ne govorim o tome. Ali Dag mi je ispričao da ga je napao muškarac s fantomkom. To je bio Aron, jelda?“

„Jeste. Nikada nije trebalo da mu kažem šta mi je Dag učinio.“

„Zašto si mu rekla?“

Pejdž ne reče ništa.

„Nisam to mogao da prokljuvim. Ali onda mi je Malzer rekao šta je Aron uporno vikao dok ga je tukao.“

Pejdž navreše suze. Navreše i Sajmonu.

„’Niko ne sme da mi dira sestru.’“

Pejdž klonuše ramena.

„Kada si uradila DNK test, zaista si otkrila da ti je Aron polubrat, ali ne sa očeve strane.“ Sajmon je osećao kako se trese. „Oboje ste imali istu majku.“

Trebalo je nekoliko sekundi, ali Pejdž pođe za rukom da digne bradu i pogleda ga. „Da.“

„Proverio sam kod tvoje tetke Ivone. Velika tajna tvoje majke? Kada je imala sedamnaest godina, nije radila kao manekenka u inostranstvu. Zaljubila se u jednu sektu. Ostala je u drugom stanju s njenim vođom. Ali rekli su joj… rekli su joj da je beba mrtvorođena. Ona je mislila da su je možda namerno ubili. Htela je da izvrši samoubistvo. Njena porodica, tvoji baba i deda, oteli su je i odveli na deprogramiranje.16 Na jednu kliniku. Istu onu na koju je ona odvela tebe.“

Njegova ćerka prođe kroz sobu i sede na krevet. Sajmon joj se pridruži.

„Bio je strašno oštećen“, reče Pejdž. „Otac ga je zlostavljao odmalena.“

„Misliš Arona?“

Ona klimnu glavom. „I ne smeš da zaboraviš u kakvom sam stanju bila. U školi me je napao Dag Malzer, a onda sam uradila taj DNK test i ispalo je kao da mi je čitav život bio velika laž. Bila sam izgubljena, uplašena, zbunjena. A sad sam imala tog novog brata. Satima smo razgovarali. Ispričala sam mu za napad. I on se pobrinuo za to. Bilo je jezivo, ali ujedno sam se osećala, ne znam, možda zaštićeno. Onda mi je Aron dao drogu i to je bilo kao… svidelo mi se. Ne, oduševila sam se.

Ingrid ga uhvati za ruku, zagleda se u daljinu i reče: „Ti znaš.“

„Da.“

„Jasno ti je zašto sam to uradila.“

On klimnu glavom. „Jeste.“

„Bilo je to kao da se ona davi. A svaki put kada bi izronila na površinu, on bi je opet povukao dole.“

„Ne moraš da mi se pravdaš.“

Ingrid ga uze za ruku. On je stegnuo njenu i držao je.

„Isplanirala si to“, reče on.

„Čim mi se javila.“

„I uredila si da bude nasilno i krvavo…“

„…kako bi policija pomislila da je posredi ubistvo u vezi s drogom“, reče ona.

On okrenu glavu, pa je ponovo pogleda. „Zašto nisi tražila da ti pomognem?“

„Iz tri razloga“, reče ona.

„Slušam.“

„Pod jedan, moj zadatak je da zaštitim i tebe. Zato što te volim.“

„Volim i ja tebe.“

„Pod dva, da su me uhvatili, želela sam da jedno od nas bude slobodno da odgaja decu.“

Na to je Sajmon morao da se nasmeši. „Praktično.“

„Da.“

„A pod tri?“

„Mislila sam da ćeš me možda odgovoriti od toga.“

On ne reče ništa. Da li bi se stvarno složio s naumom da ubijemo Arona Korvala?

Nije znao.

„Kakva pustolovina“, reče on.

„Da.“

On se zagleda u svoju ženu i ponovo ga preplaviše osećanja prema njoj.

„Volim našu porodicu“, reče Ingrid.

„Ja isto.“

Ona mu stavi glavu na rame kao što je to radila već milion puta.

U ovom životu ima malo časaka čistog blaženstva. Uglavnom i ne shvataš da doživljavaš jedan takav časak dok on ne prođe. Ali trenutno nije bilo tako. Trenutno, dok je sedeo sa ženom koju voli, Sajmon je znao.

A znala je i ona.

Ovo je blaženstvo.

I neće potrajati.

Ne, srce, nisi. Zato je Luter upucao mamu. Video ju je te noći. To je hteo da mi kaže pre nego što su ga ubili. Luter ju je video kako izlazi iz vašeg stana ili je možda video i samo ubistvo, ne znam. I tako, nekoliko dana posle toga, kada je video tvoju majku blizu Roka, kontao je da će možda ubiti i njega. Aron je radio za Roka, jelda? Zato je Luter potegao pištolj. Zato je prvo pucao na mamu, a ne na mene. Zato je uporno tvrdio da je u pitanju samoodbrana.“

Fagbenl je bio u pravu od samog početka.

„Okamova britva. Znate, za to?“

„Nisam raspoložen, detektive. “

„Ona glasi… “

„Znam kako glasi… “

„…da je najjednostavnije objašnjenje obično i ispravno.“

„A šta je najjednostavnije objašnjenje, detektive?“

„Vi ste ubili Arona Korvala. Ili je to učinila vaša supruga. Ne bih zamerio nijednom ni drugom. Čovek je bio čudovište. Polako vam je trovao ćerku, ubijao je pred vašim očima. “

Fagbenl je primetio čak i to da je Ingrid mogla kradom da ode do Bronksa za vreme pauze na poslu. Kamera za video-nadzor snimila ju je kako odlazi. Ingrid je znala koji je pravi trenutak. Pobrinula se da Aron bude sam.

„Pejdž?“

„Nisam znala da će ga mama ubiti.“

Ona se sada odmače od njega i sede sasvim uspravno.

„Prerano sam se vratila u stan i videla… Mama je bila u bolničkoj uniformi. Bila je sva krvava. Pretpostavljam da ju je kasnije bacila. Ali sam se izbezumila kad sam je videla. Pobegla sam.“

„Kuda?“

„U drugi podrum. Kao Rokov. Uzela sam dva fiksa. Satima sam ležala tamo, nisam znala ni koliko. A kada sam se probudila, konačno sam uvidela istinu.“

„Kakvu istinu?“

„Moja mama je ubila nekoga. Razmisli malo o tome. Kažu da najpre moraš da padneš na dno da bi ti bilo bolje. Kada shvatiš da je tvoja majka zbog tebe morala nekoga da ubije, to je samo dno.“

Izvesno vreme su ćutali.

Onda Sajmon upita: „Kako to da mama nije zvala kliniku da vidi jesi li otišla tamo?“

„Možda i jeste. Ali ja još nisam bila tamo. Trebalo mi je nekoliko dana da stignem donde.“

A ona je dotad već bila u komi.

„Tata?“

„Molim, dušice?“

„Možemo li sada, molim te, da se ostavimo ovoga?“

Sajmon razmisli o tome. „Mislim da možemo.“

„I to nikada neće izaći iz ovih kola?“

„Nikada.“

„To važi i za mamu.“

„Molim?“

„Nemoj joj reći da znaš. Važi? Samo se okani toga.“

Pejdž?“

„Da?“

„Šta si uradila nakon što te je Aron prebio?“

„Pobegla sam.“

„Kuda?“

„Ovaj… otišla sam po fiks.“

Onda ju je naprosto pitao. „Nisi zvala mamu?“

Tišina.

„Pejdž?“

„Molim te da se okaneš toga.“

„Jesi li zvala mamu?“

„Jesam.“

„I šta je ona rekla?“

„Ovaj…“ Ona čvrsto zažmuri. „Rekla sam joj šta sam uradila. Rekla sam joj da sam morala da pobegnem.“

„Šta si još rekla, Pejdž?“

„Tata. Molim te. Molim te, ostavi se toga.“

„Neću dok oboje ne kažemo istinu. I Pejdž? Istina nikada neće izaći iz ovih kola. Nikada. Aron je bio ološ. Njegova smrt nije bila ubistvo – bila je samoodbrana. On te je svakodnevno ubijao. Trovao te je. A kada si pokušala da se oslobodiš, vratio se i opet te otrovao. Razumeš li?“

Njegova ćerka klimnu glavom.

„I šta se dogodilo?“

„Aron me je tog dana pretukao, tata. Pesnicama.“

Sajmon oseti kako ga opet obuzima onaj bes.

„Nisam to više mogla da podnesem. Ali znala sam da mogu da se izvučem iz toga – da mogu da budem slobodna – samo kada bi on…“

„Nestao“, reče Sajmon, dovršivši misao umesto nje.

„Sećaš se šta si video u parku? Kako sam izgledala?“ On klimnu glavom.

„Morala sam da umaknem iz njegovog stiska.“

Sajmon je čekao. Pejdž je piljila pravo kroz vetrobran.

„Tako da jeste, tata, ubila sam ga. Ubila sam ga i namestila da sve bude krvavo. Onda sam pobegla.“

Sajmon je samo i dalje vozio. Toliko je čvrsto stezao volan da se uplašio da ga slučajno ne iščupa iz instrument-table.

„Tata?“

„Ti si moja ćerka. Uvek ću te štititi. Uvek. I ponosim se tobom. Pokušavaš da postupiš ispravno.“

Ona se pomeri do njega. Sajmon je obgrli rukom, dok drugu ostavi na volanu.

„Ali Arona nisi ubila ti.“

On oseti kako mu se ona kruti pod rukom.

„Prebijanje se odigralo dva dana pre njegovog ubistva.“

„Tata, molim te, mani se toga.“

Kako bi Sajmon voleo da može. „Pozvala si majku. Baš kao što si rekla. Molila si je za pomoć.“

Pejdž se dodatno skupi uz njega. Osećao je kako drhti. Brinulo ga je što je tako forsira, ali morali su da stignu do razrešenja.

„Da li ti je mama rekla da te noći ne ideš tamo?“

Glas joj je bio slab. „Tata, molim te.“

„Poznajem tvoju mamu, i isto bih tako i ja gledao na situaciju. Mi bismo opet došli po tebe i odveli te na to sjajno mesto za rehabilitaciju – ali dok god je Aron živ, kakva god bila ta uvrnuta veza koju ste vas dvoje delili, on bi te opet pronašao. Vas dvoje ste bili upleteni na neki način koji ja nikada neću shvatiti. Aron je bio kao neki parazit koji mora da se ubije.“

„Što sam i učinila“, reče Pejdž.

Ne možeš da me posećuješ u bolnici“, reče Pejdž. „Još mesec dana nema poseta.“

„Dobro.“

„Dopustili su mi da dođem jer nisam htela da brinete.“

„Hvala ti.“

Vozio je još malo.

„I kako je to išlo?“, upita je on.

„Kako je šta išlo?“

„Kada ti je istekao prvi mesec, klinika ti je dozvolila da stupiš s nama u vezu?“

„Da.“

„Čitala si o onome što se zbilo?“

Pejdž klimnu glavom. „Moja savetnica na klinici gledala je izveštaj na vestima. Ona mi je ispričala za to.“

„Kada?“

„Sinoć.“

„Tvoja savetnica je znala i krila je to od tebe?“

„Da. To mi je bila jedina šansa, tata. Potpuna izolacija. Molim te da razumeš.“

„Razumem.“ Sajmon promeni traku. „Znaš da smo se sprijateljili s tvojim starim gazdom Kornelijusom.“

Pejdž se okrenu prema njemu.

„Spasao je tvojoj majci život.“

„Kako?“

On joj ispriča o njihovoj poseti Bronksu – čitavu priču o tome kako su otišli u njen stan i sreli Kornelijusa i otišli kod Roka u onaj podrum.

„Kornelijus je bio divan prema meni“, reče Pejdž kada je on završio.

„Rekao nam je i da si istrčala krvavog lica dva dana pre nego što je Aron ubijen.“

Pejdž se okrenu od njega i zagleda se kroz bočni prozor.

„Da li te je Aron tukao?“

„Samo jednom.“

„Gadno?“

„Da.“

„Zato si pobegla. A onda ga je, sudeći po rečima policije, ubio onaj plaćeni ubica.“

Pejdžin ton je bio čudan kada reče: „Valjda.“

I on ču da ga ćerka laže.

Sajmon je znao da nešto ne štima u policijskoj teoriji o ubistvu Arona Korvala. S jedne strane, sasvim je imala smisla, bila je jednostavna, uklapala se. Delimično. Sekta je ubijala dečake koji su nezakonito usvojeni. Jedna od tih beba bio je i Aron Korval, iz čega sledi da je i on bio njihova meta. Eš i Didi su se vratili na mesto zločina zato što su morali da ubiju Sajmona.

Ali otkud su mogli da znaju da će Sajmon biti tamo?

Sajmon je pretresao sve informacije. Video je evidenciju elektronske naplate putarine i primetio da Ešova i Didina kola nijednom nisu prišla ni blizu bolnici. Tako da nije moguće da su ga pratili.

Onda je Sajmonu nešto drugo zapalo za oko.

Jedan svedok, Kornelijusov stanar Enrike Boaz, tvrdio je da je video Didi na trećem spratu neposredno pred pucnjavu u Kornelijusovom stanu na drugom spratu.

Zašto? Zašto bi ona bila na trećem spratu?

Za policiju je to bila sitna nepravilnost, ništa bitno: svaki slučaj krase takve nedoslednosti. Ali to je zaokupljalo Sajmonov mozak. Stoga se Sajmon vratio. S Kornelijusom pored sebe, ispitao je Enrikea i otkrio mogući trag:

Ne razumem. Kako si našla tu kliniku?“

Pejdž pogleda prema postelji.

Sajmon nije mogao da veruje. „Preko majke?“

„Ona me je odvela.“

I Sajmon pogleda ka Ingrid, kao da će se ona možda istog trena probuditi i objasniti.

„Ja sam joj se obratila“, reče Pejdž. „Bila mi je jedina i poslednja nada. Znala je za to mesto. Bila je tamo pre mnogo godina. Tamo rade drugačije, rekla mi je. Tako da sam probala. I išlo je. Ili možda nije. Lako je okriviti nekoga drugog, ali možda…“

Sajmon je primao udarce od tih novih otkrovenja, trudeći se da se usredsredi na ono što je važno.

Ćerka mu se vratila. Ćerka mu se vratila i čista je.

Sledeće pitanje postavio je najblaže moguće. „Zašto mi mama nije rekla da ti pomaže?“

„Ja sam joj rekla da ti ne govori. To je bio deo dogovora.“

„Zašto nisi htela da znam?“

Pejdž se okrenu prema njemu. On pogleda u napaćene oči svog čeda i zapita se otkada je nije tako gledao, istinski gledao. „Zbog tvog lica“, reče ona.

„Molim?“

„Kada sam ranije podbacivala, kada sam vas izneveravala, tvoje lice, taj izraz razočaranja…“ Ona zastade i odmahnu glavom kao da hoće da je razbistri. „Ako još jednom podbacim i vidim tvoje lice, mislila sam da ću se možda ubiti.“

Sajmon vrati ruku na usta. „O dušice.“

„Izvini.“

„Ne izvinjavaj se. Molim te, izvini ti što si ikada zbog mene morala tako da se osećaš.“

Pejdž nervozno poče da se češe po rukama. Tamo su se videli tragovi igala, mada se činilo da blede.

„Tata?“

„Da?“

„Sad moram da se vratim.“

„Odvešću te.“

Pejdž pomože ocu da ustane i sedne na stolicu.

„Ne mogu da ostanem“, reče Pejdž, „ali prošlo je mesec dana.“

Sajmon se još pribirao. „Mesec dana?“

„Otkako sam čista.“

Stvarno je bila čista. Videlo se. Njemu poskoči srce od radosti. Njegovo čedo je ispijeno, bledo i izmrcvareno, ali isto tako bistrog pogleda i trezno i… On oseti kako mu ponovo naviru suze, ovoga puta radosnice, ali on ih zauzda.

„Još nisam stigla na cilj“, upozori ona. „Možda nikada neću stići. Ali bolje mi je.“

„Znači da čitavo ovo vreme…“

„Nisam znala ni za šta od ovoga. Nije nam dozvoljeno da imamo elektronske uređaje. Zabranjen je svaki pristup porodici, prijateljima i spoljašnjem svetu. Takva su pravila. Ništa punih mesec dana. To mi je bila najbolja šansa, tata. Zapravo jedina šansa.“

Sajmon je jednostavno bio utrnuo.

„Moram da se vratim na kliniku. Moraš to da shvatiš. Nisam spremna za stvarni svet. Dogovorili smo se da dobijem dvadesetčetvoročasovnu propusnicu, samo zato što su ovo vanredne okolnosti. Moram da se vratim. Čak i ovo malo što sam ovde, jače osećam kako me vuče…“

„Vratićeš se“, reče Sajmon. „Ja ću te odvesti.“

Pejdž se okrenu prema majčinom krevetu. „Ovo je zbog mene.“

„Ne“, reče Sajmon. „Ne možeš tako da razmišljaš.“

Sajmon joj se primače. I dalje je izgledala tako krhko, veoma krhko, da se on sada zabrinu kako će Pejdž, bude li krivila sebe, bude li preuzela grižu savesti, možda poželeti da sklizne nazad u svet zaborava.

„Nisi ti kriva“, reče on. „Niko te ne krivi, a ponajmanje tvoja majka i ja. U redu?“

Ona klimnu glavom malčice kolebljivo.

„Pejdž?“

„Da, tatice.“

„Hoćeš li da mi ispričaš šta se dogodilo?“

„Kada sam se vratila u sobu i videla Arona mrtvog… sakrila sam se. Mislila sam… mislila sam da će policija zaključiti kako sam ga ja ubila. Bilo je strašno videti šta su mu učinili, ali jednim delom, ne znam, Arona više nije bilo. Napokon. Deo mene se osećao slobodno. Znaš li šta hoću da kažem?“

Sajmon klimnu glavom.

„I tako sam otišla na tu kliniku.“

„Kako si saznala za to mesto?“, upita on.

Ona trepnu i odvrati pogled.

„Pejdž?“

„Već sam bila tamo“, reče ona.

„Kada?“

„Sećaš li se kada si me video u Central parku?“

„Naravno.“

„Na klinici sam bila pre toga.“

„Čekaj, kada?“

„Neposredno pre. Da se očistim. I išlo mi je. Tako sam barem mislila. Ali onda me je Aron pronašao. Jedne noći ušunjao mi se u sobu. Ubrizgao mi je drogu dok sam spavala. Sutradan sam nestala s njim.“