Zlatno runo IV

Nacionalno dostojanstvo preti da košta đavo i po. A gospoda konzuli međunarodnim uzlovima vezani. Balkan, Srbija, Beograd liče na klupko gusto isprepletane paučine, po kojoj, tu i tamo, bespomoćne i diplomatskim sluzima ulepljene, vise muve vitalnih srpskih interesa, u očekivanju koji će ih pauk, ruski, austrijski ili turski svariti. „Anatolikon zitima“, „Istočno pitanje“, koje je godinama mutilo mozak Njegovoj ekselenciji Buolu, još nema odgovora. Svi Dvorovi, sve Potencije, baš ga ovde, na Balkanu, traže. Kao što mu je prakticirao otac, traže tako da ga ne nađu, dabogme, jer niko ništa ne bi da izgubi, svi bi sve da dobiju.

Srbija je na preobrte brza zemlja, stanije je političesko rovito, ne bih voleo da se nešto sluči, da Pravitelstvo padne, ili do kakve bune dođe, jer onda se kod nas automatično stornira i ono malo evropejskog prava što ga uživamo, te bije ko koga stigne, a ko je čiji i s kakvim pasošem, gleda se tek kad se prebrojavaju mrtvi.

­tvačkom.

Da kod nas u Srbiji žena ne živi kao metla u ostavi, te se vadi kad kuću treba čistiti i pajati, a opet u mrak tura kad se domaći poslovi obave, pa treba u goste ići ili vizite primati, kad se o ozbiljnim muškim stvarima ima debatirati, odluke donositi i Otečestvo urediti tako da što zgodnije i komotnije za muškarce bude — a ženama što Bog i Gazda — ja bih vam, možda, i od veće koristi bila. Ovako, kao duduk ne znam ništa. Od inozemnosti sam videla jedino Zemun, a obećano mi je i Pančevo. Ostalo mogu da vidim na Pastellbildima. Kad, to jest budem imala vremena. A onda više neću imati oči, jer ću ih u međuvremenu izgubiti u šivenju i krpljenju. Kad bolje razmislim, pitam se šta fali toj hospitujućoj ciganskoj bestiji, što nam, ko god cirkuskog ždrebca, uzjahala sina pa ga tera da preko Firme, porodice i graždanskih obzira gazi? U čemu su moje bogataške privilegije? Prednosti mojega čaršijskog ugleda? Šta ja to, za materu božju, imam više nego ona, smem više nego ona, mogu više nego ona, umem više nego ona? Ona sme čak i na čibuk tatarski da puši, pa da svi to nađu „zdravo šik“, a kad bih nešto ja zadimila, mene bi prozvali kurvom ili vešticom. Jer kod nas, da se poštivaju, pušu jedino ajdučice, i to iz narodne pesme. Ostalo su kurve i veštice. Ona sme i jahaće pantalone da nosi, zbog kojih bi mene naša napredna i s Evropom se utrkujuća čaršija častila takvom šikanom da bih morala jal u manastir, jal i sama u cirkus. Ona se može frakati kao dodola, svi će reći kako je „u toku svetske mode“, za mene bi kazali da nisam „u toku mozga“. Ponekad mi, gospodine, zaista dođe da uzmem za ruke ove moje buduće „ugledne nesrećnice“, pa da se kao trupa prijavimo istome Interkontinentalu za artistkinje. Da se i one malo muškaraca najašu, a ne da ih čitavog svog pečalnog veka kao majke, sestre, ćerke i supruge na krkače kroz život nose dok oni pušu i o životu načalno divane.

Ovde je za potomstvo zapisan još jedan dokaz da nam je Garašanin golem državnik, gotovo bih rekao srpski Rišelje, jer je, premda ometan konfuznošću i zaostalošću balkanske politike, inokosan od svake škole, ako ne računamo male, Grčku u Zemunu i Nemačku u Orahovici, svojom pameću došao do onog znamenitog i muževnog uverenja do kojeg, pre ili docnije, stiže svaki formatni državnik, osobito ako vlast drži, da je jedino on iskreni patrijot i narodni dobromislitelj, da samo on po sovjesti dejstvuje, a da svi ostali koji s njime u sovršenome soglasju ne poju, opoziciju teraju iz srpskog inata, zbog gluposti ili za pare, ponajčešće iz sva tri razloga odjedared. Sve je drugo, dakle, zlomisleći, pod najamničkom platom držan kalabaluk, samo je on čistih ruku i pameti.

Znam mnoge hodočasnike koji su se iz Jerusalima vratili razočarani, ljuti, čak i uvređeni. Via dolorosa? Koješta! Kaldrmisano stepenište kao na našem primorju! Puteljak kao kad se penješ na Soko-grad! A zatim, hrpa prljave zemlje, komadići krsta za koji ni domaćini ne veruju da je pravi! Maskarada i deranžman za tolike pare! A to su bili ljudi za koje sam ustanovio da, po pravilu, ne veruju. Moj pradeda Simeon Hadžija nije se osećao prevarenim. Vernici nisu bili prevareni. Mada su, kad bi ih pitao šta su videli, mogli da ti kažu jedva nešto više od nevernika. Kao slika istovetan, taj opis nije bio isti i u značenju. Vernici su se zaista vratili s Hristovog groba, nevernici s prljavog judejskog brežuljka. Za istu sumu novaca, jedni su našli, drugi nisu našli Runo. Svako je dobio što je sobom poneo. Pagani nisu poneli ništa sem radoznalosti. Hrišćani — veru bez radoznalosti. Oni u Jerusalimu neće dobiti što već nemaju ni saznati što već ne znaju. Što su za jedne-dve unakrst zakucane daske, za druge je duhovna realnost raspeća Boga. Nevernik nikad ništa neće videti, jer je čovek taj koji verom jedan prljavi nanos zemlje pretvara u mesto Hristovog stradanja i vaskrsenja — prostor spasenja sveta i obnove saveza s Bogom. Nijedan vodič za njegov račun neće to moći da uradi. Da se Zlatno runo nađe, mora se najpre sakriti.

Mi se sa svojim istinama igramo žmurke. Sakrivamo svoje istine da bismo ih posle pronašli kao tajne.