Pisma iz tuđine

svetlost ne vredi upaljene vatre, pogotovo ako u njoj gori vaša kuća.

Tradicija sumnje u tuđe motive, u tuđi razum, u tuđe poštenje odlika je našeg karaktera. Ona pokazuje koliko nemamo poverenja u same sebe. Ko hronično gaji nepoverenje u druge, mogao ga je steći samo iskustvom. Kako svaki čovek o sebi najviše zna i sebe najbolje poznaje, biće da je ta ružna samospoznaja osnova nazora po kojima su svi ljudi hulje. Ili da nisu samo dok se ne otkrije da jesu.

Filosof Bertrand Russel rekao je da je istina ono što policajci od vas traže da kažete.

Kod nas je ispoved najčešći oblik dijaloga. Drugi je – propoved.

U izvesnim modernim državama, međutim, koje su po prirodi svoje izuzetnosti autarkične, samodovoljne, nacionalna je hrana ekskluzivno domaća i neprijatelji za proždiranje i državno snaženje nalaze se uglavnom među vlastitim građanima, te se smatra da je država jača ukoliko više od svog stanovništva uspeva da svari.

U izvesnim modernim državama, međutim, koje su po prirodi svoje izuzetnosti autarkične, samodovoljne, nacionalna je hrana ekskluzivno domaća i neprijatelji za proždiranje i državno snaženje nalaze se uglavnom među vlastitim građanima, te se smatra da je država jača ukoliko više od svog stanovništva uspeva da svari.

Ali na jugoslovenskoj skali omiljenosti ponosno figuriraju, i to u samome vrhu, i Ronald Reagan, i Homeini, i Gadafi. Figurira, dakle, naročiti tip, model ljudi. Oni su uvek jaki, odlučni, nepokolebljivi. Svejedno što ta snaga može bili u neobaveštenosti, odlučnost u brzopletosti, a nepokolebljivost samo alibi za tvrdoglavost, oni će uvek dobiti veću podršku od bilo kog drugog modela državnika. I to, paradoksalno, ne podršku onih koji su jaki i sami, nego onih s drugog, suprotnog pola ljudskog karaktera: uvek će biti miljenici – slabih (čak i onda kada upravo snaga prvih druge čini slabim). J

Engleska revolucija je parlamentarni poduhvat, samo su evropske revolucije ilegalne. Zato su nepromišljeni Francuzi svog kralja smakli, svirepi Rusi svog ubili, neuračunljivi Srbi svog kroz prozor bacili, a Englezi Charlesa I samo smrću kaznili. Nijanse su značajne. Prvo je svinjarija, drugo zločin, u srpskom slučaju glupost, a engleski je primer jednostavno – pogubljenje.

Ja ću, lično, ipak poslušati Unamuna, koji misli da je manje verovatno da ćemo biti prokleti zbog svojih sumnji nego zbog svojih ubeđenja.

Engleze ne brinem. Naći će već neko rešenje. Ne odmah, ali – jednom. U Engleskoj se, po Heineu, ionako sve događa sa stogodišnjim zakašnjenjem. Dodao bih – ali se dogodi. A to je bolje nego da se, kao kod nas, događa – pre vremena.