Pisma iz tuđine

U izvesnim modernim državama, međutim, koje su po prirodi svoje izuzetnosti autarkične, samodovoljne, nacionalna je hrana ekskluzivno domaća i neprijatelji za proždiranje i državno snaženje nalaze se uglavnom među vlastitim građanima, te se smatra da je država jača ukoliko više od svog stanovništva uspeva da svari.

I kod zajednice i kod jedinke manir je način ponašanja, ustaljena forma odnosa koja obeležava stepen civilizacije. Ukoliko je on viši, maniri su očigledniji i presudniji za njeno skladno funkcionisanje. A istorija poznaje i one civilizacije koje su se na svom vrhuncu, obično pre pada, pretvorile u tako savršene forme da u njima osim manira ničeg više i nije bilo. Time neće da se kaže kako su varvarske zajednice bez manira, ustaljenog odnosa među svojim pripadnicima, ali činjenica da su ljudožderi jeli samo neprijatelje, a ne i saplemenike – kao što biva u nekim modernim državama – nije nikakav manir. Rasni je to instinkt održanja. Težnja svakog plemena je da bude sve jače da bi sve više neprijatelja svarilo, i da što više neprijatelja svari da bi bilo što jače.

Rima odavno više nema, no rimska izreka: „Neka se pravda vrši, makar svet propao“, još važi. U civilizaciji u kojoj je ljudski život sve komplikovaniji, ograničeniji i ugroženiji, a čovekova prava sve uslovljenija okolnostima nad kojima se nema moći, važi ona više nego ikad. Jer, svako u svom srcu zna da će svet propasti samo ako se pravda ne vrši.

Pravda kada je u pitanju većina, ali i pravda za manjinu; pravda za sve zajedno, ali i pravda za svakog pojedinačno; pravda za one što su u pravu, kao i za one koji nisu. Pravda kao univerzalno pravo.

nesrećnom čoveku malo znače razlozi nesreće.

Svet u kome se još uvek robuje za mišljenje, i robuje mišljenju, i upravo zato što se mišljenju robuje, na robiju se zbog mišljenja ide.

Svet u kome još uvek ima samo jedan pouzdan način da se čovek rodi, a već bezbroj sigurnih načina da se ubije, i opet, hiljadu načina da se umre, a samo jedan da se preživi.

Svet u kome se još uvek robuje za mišljenje, i robuje mišljenju, i upravo zato što se mišljenju robuje, na robiju se zbog mišljenja ide.

Povrh Smithovih humanih sumnji, Julijine nevine plotnosti, njihove kratke ali uzvišene pobune protiv tiranije Velikog Brata i njegove totalitarističke oligarhije, zeleni, bujni pašnjak jedina je nada u ovoj umetnosti hermetičkog, sivog beznađa koja nas ne plaši imaginarnim svetom budućnosti, već upoznaje sa svetom u kome odavno živimo. Svetom na glavu obrnutim, u kome se prošlost menja, a budućnost je neizmenjiva, gde jezik ne oživljava misao nego je ubija, gde se mir obezbeđuje ratom, ropstvo proglašava slobodom, moć zasniva na strahu i neznanju, a granice između laži i istine zauvek su izbrisane.

Ukratko, vesti su bile engleski optimistične, što znači da su bile u gospodski nehajnoj protivurečnosti sa stanjem na frontovima i u našim dušama.

najliberalnija je država, kakva je po svojim institucijama Velika Britanija, naslednica samodržalaštva i bogomdanosti drevnih monarha. A

Učtivost je, u principu, obazrivo kretanje po najosetljivijim, najneranjivijim tangentama međuhumanih odnosa.