Vladika Maksim

„Да ли је иједно људско биће заиста свесно живота док га живи? Сваког, мислим: сваког минута?“ У први мах редитељ одговара: „Не“, али убрзо затим додаје: „Светитељи и песници, можда – понекад они“. Тако, дакле, само светитељи, и они који живот виде поетски, доживљавају живот док га живе.

„И када се са тим речима у његовој од очајања изнемоглој души нешто распукло, он је одједном за тренутак угледао живог Христа.

Десило се то у храму, током богослужења. У овом опису не сусрећемо типичну „синергију“. Људски напор који тражи Господа не наилази на инстант одговор који би упућивао на некакав реципроцитет (мало ја, мало ти). Напротив, постоји „инхерентна антиномија у истинској аскези“, како је луцидно приметио отац Георгије Флоровски, будући да зрно пшенице не може плода донети ако не умре (уп. Јн. 12, 24). Старац Софроније из Есекса, истанчаношћу психолошког чула и уметношћу портретисања равним Јустину Ћелијском, приказује једног сведока божанске љубави – и искуственика адских понора – који у потрази за Богом личношћу не допушта да безнађе загосподари његовим срцем (можеш мисао да држиш у аду, али ниси богоостављен). Та спасоносна порука је завет нашем и будућим нараштајима.