Milan Ružić

Кад се сетиш своје собе, упамти да тамо увек живи оно дете и запитај се јеси ли изневерио оно што је хтело да буде кад порасте. Ако ниси, онда си човек чији би постер тај дечак залепио на свој зид, а ако си га изневерио, онда си разлог што ће он тамо целу вечност плакати.

Сви су градови велики ако у њих стаје довољно успомена.

Овакво голо постојање и неспутана срећа те деце сијају јаче од месеца, силне белине и јутарњег сунца, које излази онда када та слика деце и куће зађе негде иза времена, па сине из сећања грејући срца оних који данас више нису иста она деца загледана у карте и угрејана ватром из старог шпорета, већ људи погледа упртог у прошлост и у оне који својим одсуством греју срце тугом док преврћемо жар бола жарачем минуле среће.

А сећање пуцкета…

Приче су становници моје главе, а ја сам им само помогао да се преселе на папир како би у главу стало још њихових рођака који стално долазе у све већем броју.

Шетајући ради убиства времена, за које никада нисам осуђен, иако сам то чинио серијски, зашетао сам се, па нисам ни приметио да сам, уместо два сата, убио два и по. Као и сваки убица, потрчао сам на место на које ваља стићи пре него што ме оптуже за кашњење.

Шта све Господ неће створити да докаже да се чуда свакодневно догађају и шта све нећемо видети себично ишчекујући само она чуда која смо пожелели за себе.

Људи су једино што одувек ратује у име мира, пролива крв зарад љубави и поробљава у име слободе.

Свет није ван граница ваше државе, свет је у границама ваше маште.

Ако си имао оне чију смрт наново доживљаваш и оплакујеш их сваког јутра, имао си нешто и због тога треба да будеш срећан, иако може деловати да

срећа с тим нема везе, па чак и помислиш да ако је икада и била ту, више није.