Milan Ružić

Многи ми кажу да више не постоје они који су доскоро постојали и да их ништа не може вратити. Али лажу. Ноћ их увек врати. Крену да лутају по сећањима и смеју се са онога света, грле те кроз снове, причају ти с унутрашње стране уха.

Ако си имао оне чију смрт наново доживљаваш и оплакујеш их сваког јутра, имао си нешто и због тога треба да будеш срећан, иако може деловати да срећа с тим нема везе, па чак и помислиш да ако је икада и била ту, више није. Није срећа отишла са њима, него су они отишли са њом. За њих више нема патње. Они сада гледају како ми плачемо и срећни су што су постојали.

Ако си имао некога ко је изненада отишао, увек ће те плашити изненађења. Ако си имао некога ко је дуго одлазио, увек ће те плашити време.
Ако имаш некога кога не би волео да немаш, шта чекаш? Што читаш? Грли!
Ако немаш никога кога немаш, имаш све и не знаш ништа, Бог те добри наградио.
Ако имаш некога кога немаш, све си ово знао и без мог писања

Када дођеш у своју собу, јеси ли то и даље ти? Нигде више свет не чува тако удобно место за тебе као у тој соби. Све друго жуља, гребе, боде.