Liz Moore

Sve su nas u životu štošta naučili: da radimo kako nam se kaže, da se sami zanimamo, da držimo jezik za zubima, da se izgubimo. Ali nikad da mirno sedimo i tri sata gledamo nešto sporo i apstraktno. Tu veštinu malo je ko od nas imao.

Ima nečeg vučjeg u tim muškarcima, niskog i zlog, nečeg predatorskog. Nema određenog tipa – ili ako i ima, suviše je razlika među njima da bi se uočio. Viđala sam muškarce sa decom na zadnjem sedištu kako se lagano provoze Kenzingtonskom avenijom.

Sve te uspomene već polako blede. Danas svaku od njih vrlo retko izvlačim, pa pažljivo vraćam u njenu fioku. Štedim ih. Čuvam. Svake godine bivaju sve tanje, bleđe, prolazna slast na jeziku

Kuća koju sam kupila bila je ružna i stara, ali bila je moja

Kejsi mi je jednom, u trenutku prisebnosti, rekla kako se kad si u kandžama zavisnosti vrtiš u začaranom krugu. Svako jutro ti donosi mogućnost promene, svako veče stid zbog neuspeha.

Silno sam se trudila da ignorišem tiho dobovanje koje me je pratilo tokom celog dana, neko zvono koje je zvonilo na uzbunu. Nisam htela da ga čujem. Želela sam da sve ostane kako jeste. Više sam se plašila istine nego laži. Istina bi mi preokrenula život. Laž je održavala stabilnost. Laž je donosila spokoj. Rado sam prihvatala laž

Već je mrkli mrak kad stignem kući, a nema ni pet sati. Mrzim ove dane, ovaj mrak najmračnijeg dela zime

Gospođa Pauel nam je često govorila da će nas ljudi procenjivati po tome da li gramatički ispravno govorimo. To nije pošteno, kazala je, ali je tako. Po gramatici i naglasku. I stoga se zapitajte kako želite da vas svet vidi, govorila je gospođa Pauel

Sve su na sebi imale prelepe kaputiće do kolena jarkih boja, a pod njima haljinice koje kao da su šivene za lutke: od satena, svile ili baršuna, opervažene čipkom, sa karnerićima i balon rukavima. U njima su izgledale kao ukrasi, cvetići, zvezde

Katedrala na Ontariju zvanično se zvala Crkva Majke Božje Tešiteljke, ali je otkako pamtim svi zovu prosto katedrala zbog njene veličine i velelepnosti