Apropo ničega: Autobiografija

Na kraju nisam uspeo da smislim nikakav logičan razlog i konačno sam zaključio da su ljudi jednostavno rođeni da se opiru smrti. Krv nadjačava mozak.

Sebe pre svega smatram piscem i to je prava sreća jer pisac nikad ne zavisi od toga hoće li ga neko angažovati već stvara sopstveno delo i sam bira radno vreme.

Ne osvrći se, govorio mi je Sačel Pejdž, nešto će već iskrsnuti. Poslušao sam savet tog velikog čoveka

Egoizam je tako podmukao kradljivac vremena

stvarnosti se ni u snovima nikad ne bih usudio da pomislim da bih toj zanosnoj lepotici mogao da budem privlačan na bilo koji način. Na kraju krajeva, bila je mlada i verovatno je volela rok zvezde, drogu i diskoteke do kasno u noć, dok sam ja više voleo da provodim večeri kod kuće uz šolju čaja i holandski dvopek, i analiziram sonete Henrija Hauarda, grofa od Sarija.

Pošto ne verujem u život posle smrti, stvarno ne vidim nikakvu razliku u tome hoće li me ljudi pamtiti kao filmskog režisera, kao pedofila ili hoće li me se uopšte sećati.

Sartr je rekao: „Pakao, to su drugi ljudi.“

Džeka Rolinsa – „Humor donosi lovu“.

Marlon je rekao, „ljudi me mešaju s likovima koje igram.“

Bleza Paskala, „umetnost ima sopstvene razloge koje razum ne može da dokuči.“