Talasi

Za trenutak smo u mašti ugledali potpuno ljudsko biće kakvo nismo uspeli da postanemo, ali koje u isti mah nismo mogli da zaboravimo. Videli smo sve ono što smo mogli biti; sve ono što smo propustili, pa smo za trenutak i pozavideli jedni drugima, kao što deca sa zavišću posmatraju kako im se smanjuje parče kolača, jedino parče onog jedinog kolača.“

Suđeno mi je da budem slomljena. Suđeno mi je da mi se čitavog života podsmevaju ljudi. Suđeno mi je da budem bacana ovamo-onamo kao pluta po nemirnom moru, između ovih ljudi i žena sa licima punim grimasa i sa lažljivim jezicima. Svaki put kad se vrata otvore bivam odbačena daleko kao traka alge. Ja sam pena što belinom spira i ispunjava najdalje pukotine stena. Ali ja sam i devojka, baš ova ovde u sobi.“

Skreće prema bukovoj šumi dalje od svetlosti. Širi ruke približavajući se šumi i ulazi u senku kao plivač u vodu. Ali su joj oči zasenjene posle svetlosti, ona se tetura i baca na žile drveća, dole gde svetlost izgleda kao da udiše i izdiše. Grane se dižu i spuštaju. Ovde je nemir i tegoba. Ovde je mrak. Svetlost je ćudljiva. Ovde je patnja. Žile drveća prave skelete po zemlji; mrtvo je lišće zgomilano po uglovima. Suzan je prostrla svoj bol. Maramica leži na žilama bukava, a ona jeca, sedeći šćućurena tamo gde je pala.“

Stvari koje one dižu su teške. One kažu ’da’, one kažu ’ne’; dok sam ja nestalna i promenljiva, za sekund me ljudi prozru. Ako njih sretne sluškinja, pogleda ih i ne nasmeje im se. Ali meni se smeje. One znaju šta treba reći kada im se neko obrati. Smeju se od srca; ljute se od srca; dok ja prvo moram da vidim šta rade drugi da bih i ja to isto učinila.“

Bernard kaže da se od svega može praviti priča. Ja sam priča. Luis je priča

„Svi moji brodovi su beli“, reče Roda.

Kakve tričarije… kakva zbrka; čas se neko rodi, čas neko umre; smenjuju se sočnost i slast, napor i bol, dok ja večito jurim bez cilja.

Ovo je istinskija smrt od smrti prijatelja, od smrti mladosti. Ja sam samo telo u berbernici zamotano u beli čaršav koje zauzima onoliko mesta kolika mu je zapremina.“

Jer jednog sam se dana nagnuo preko kapije što vodi u polje i ritam se prekinuo u meni; umukle su dečje pesmice, sve detinjarije, besmislice i poezija. U mojoj se svesti raščistio jedan prostor. Mogao sam da vidim kroz gusto lišće navike. Naslonivši se na kapiju zažalio sam što u životu ima toliko krša i loma, toliko nesavršenstava i toliko rastanaka jer čovek nije u stanju da ode na drugi kraj Londona da bi se video sa prijateljem; toliko se isprečuju sitne obaveze; niti može da sedne u brod i otplovi u Indiju da vidi golog urođenika kako harpunom lovi ribu u plavoj vodi. Rekao sam već, moj je život bio nesavršen kao nedovršena rečenica. Bilo mi je nemoguće, meni koji primim cigaretu od svakog bednika u vozu, da sačuvam koherentnost – onaj smisao za smenjivanje generacija, za žene što nose amfore do Nila, za slavuja što peva uprkos osvajanjima i migracijama. Suviše je veliki bio taj poduhvat, rekao sam i kako onda mogu da i dalje, bez prestanka dižem nogu do sledećeg stepenika?

Uvek se nađe nešto što još treba uraditi. Posle ponedeljka dolazi utorak; posle njega sreda. Svaki dan napravi jedan isti talasić. Na stablu bića obrazuju se godovi kao i na drvetu. Kao i sa drveta, i sa njega opada lišće.“