Nešto divno

Ljudi i treba da ulaze u naše živote i utiču na nas. I treba da nam postavljaju izazove i da nam pomažu da rastemo. Od prvog trena kad se sklupčamo u majčinom naručju, učimo o ljudskom dodiru, ljubavi i nežnosti. Nije svaki susret toliko značajan i snažan, ali svi nas oni guraju i vuku kroz život i pomažu nam da sazrevamo i učimo.

Ijan je morao da me promeni. To je bilo neizbežno. Možda je prihvatanje toga kao sastavnog dela života krupan korak napred koji će mi pomoći da prihvatim sebe onakvom kakva sam sad.

Nisam ni pomišljala da će mi biti ovoliko teško da kao odrasla osoba probam nešto novo! Mnogo je teže nego kad si dete. Kad sam imala dvanaest godina, odmah bih im se spontano pridružila. Nije mi jasno kako to što promenimo način na koji stupamo u dodir s drugim ljudima može toliko snažno da utiče na način na koji reagujemo u društvenim prilikama, ali ljuti me to što sam dozvolila sebi da se ovako osećam u okolnostima u kojima sam se ranije osećala kao riba u vodi. Ne znam šta se od mene očekuje, iako sam došla samo da bih posmatrala.

svako ko uđe u naš život u njemu ostavlja trag. Tako rastemo, sazrevamo i razvijamo se kao ljudska bića. Nema tu ničeg lošeg.

− Ali ja ne želim da budem ona ja koju je on stvorio. Hoću samo da budem ja. Svoja ja.

Nikad ne bih ni naslutila da ću biti kadra da isplivam iz izmaglice slomljenog srca i da toliko drastično preokrenem sopstveni život. Mislila sam da će mi ovaj novi život doći tek kao utešna nagrada. Lošija verzija onoga što je moglo biti.

Istina je: često i ne znamo šta imamo dok to ne izgubimo. Ali ne znamo ni od čega smo satkani dok ne ostanemo bez svega onoga što smo mislili da znamo i želimo.

Nikad ne možemo znati kroz šta ljudi oko nas prolaze ni šta im se desilo. Nekad i najsrećniji među nama mogu biti upravo oni koji najviše pate.

Želela sam da ti udovoljim, a ti si uvek delovao kao da tačno znaš šta želiš, pa sam, kad sam kasnije počela da razmišljam o našoj vezi, videla samo delove sebe u kojima sam morala da napravim kompromis. Sve one sitnice, one majušne delove sebe, kojih sam se odrekla da bih te usrećila.

Znam da treba da prestanem da se osvrćem ka devojci koja sam nekad bila i da dozvolim sebi da spoznam ženu kakva sam sad. Moram i da prestanem da upoređujem sve sa svojim životom sa Ijanom i da se pitam da li nešto volim ili ne volim zbog njega. Moram da se udaljim od „nas” i pronađem sebe, da se usredsredim na „sebe”. Više ne postojimo mi, sad sam samo ja tu.

Izjedala me je pomisao da neko u koga sam uložila toliko mnogo tek tako može da odluči da me ne voli. Zbog toga sam se zapitala da li sam dovoljno dobra, iako se drugima na mahove činilo da sam to prevazišla. Nisam sigurna da li tuga ima ograničen rok trajanja, ali znam da će mi uskoro sve biti lakše. Na trenutke već i sad jeste.

Kad god napravim korak napred, osećam se kao da sam istovremeno koraknula i unazad dok me obuzima bol, tuga ili bes.

− A sad, najozbiljnije, mislim da će mi prijati da radim nešto za sebe. Moram da počnem sama da se bavim nečim novim, a da se pritom ne oslanjam na nekoga koga znam, ko će biti uz mene − iskreno joj kažem, svesna da sam od preklinjanja da pođe sa mnom stigla do olakšanja što neće.