Ja sam Frida

S ovom slikom počinje nešto novo, iznenada je pomislila. A Dijego me neće sprečiti da živim kao slikarka.

Ja sam umetnica. I to je jedino bitno.

Slobodna da živim onako kako sama odlučim.

Ja sam na mnogo načina višeznačna, pomislila je, ja sam mešavina. Mešavina moderne Meksikanke i urođenice, ali i Meksikanke i Evropljanke. Slikarka sam i supruga. Volim i žene i muškarce. Nasmejala se. I nosim nausnice. Grešim i imam svojih sumnji. Ali niko i ništa neće me skrenuti s mog puta. Nijedan muškarac i nikakva bolest. Slikarstvo je moj život. Slikarstvo, to sam ja.

Gledala je kroz prozor da bi poslednji put uživala u panorami Pariza. A onda nije imala više šta da radi. Uvek je tako s oproštajima koji su nam dirljivi. Čovek najpre ne zna šta da kaže, jer je sve već rečeno. Glupo stoji i ne zna kako da provede poslednje minute dok voz konačno ne krene, ali onda mu na um padne još mnogo stvari, i naprosto se oseća prazno.

Frida je duboko udahnula i izdahnula. Najzad je znala šta treba da radi. Osećala se jako. Nezavisno. Slobodno. Sve ću uspeti sama, pomislila je. Nisam više Dijegova muza. Nisam više Frida Rivera. Ja sam Frida. Frida Kalo.

„To ništa ne znači“, ubrzo se umešao Dijego. „Frida slika srcem. Njoj polazi za rukom da u malom formatu izrazi cele svetove. U tome leži njena jedinstvena umetnost.“

Veoma dobro je to osećala i čvrsto se držala te pomisli kako bi iz tog osećaja mogla da crpe snagu kad god joj bude potrebna

čim velika ljubav počne, na rubovima je već nagrizaju umor, razočaranje, prevara

„Da, u tebi su mnoge Fride. To je tvoja tajna i to te čini tako prokleto privlačnom.

Znate, ako se mi žene uvek samo držimo u pozadini, nikada ništa nećemo postići. Muškarci nam sigurno neće dobrovoljno dati ništa od svoje moći i novca. Šta mislite, kako sam ja postala ovo što sam danas? Ništa mi nisu dali na poslužavniku i u jednom trenutku morala sam da ostavim po strani damsko ponašanje da bih dobila ono što hoću.