Vaše kompetentno dete

• Deca o kojoj su se brinuli, i sama se brinu za druge

ao i većina novopečenih roditelja, Karen i Kristijan su izuzetno srećni, ali istovremeno i nisu sasvim sigurni jesu li spremni za ovaj ogromni izazov i odgovornost roditeljstva.
Brojni su razlozi što oni nikad nemaju priliku da razgovaraju o svojoj nesigurnosti. To znači da Karen mora da se bavi bebom preko dana, nemajući vremena da se pozabavi sređivanjem svojih misli i osećanja. Kad se Kristijan vrati s posla ili kad im svrate prijatelji i familija, oni se raspituju o Sari, ili zaključuju kako Karen sigurno uživa u tome što ima toliko vremena za svoje dete.
Karen postepeno potiskuje svoju nesigurnost i počinje da stiče specifične navike u vezi sa Sarinom higijenom i ishranom: njena ćerka mora imati lepu odeću, koža joj mora biti savršena i mora redovno jesti, ako je moguće što više.
U uzrastu od tri meseca, mala Sara počinje da povraća majčino mleko. Karen očajava, ali nikom ne spominje problem, sve dok dete ne počne da gubi na težini. Na kraju, ona se ipak sabere i odlazi na razgovor sa pedijatrom. Budući da postoji mogućnost da je dete rođeno sa srčanom manom, urađeno je bolničko ispitivanje koje nije pokazalo nikakav fizički poremećaj, ali je dete i dalje povraćalo. Dojenje, koje je prethodno bilo intimno i prijatno iskustvo, sada je postalo noćna mőra i za majku i za ćerku.
Iako Karen to ne shvata, njena ćerka sarađuje s njom i daje joj veoma kompetentnu povratnu informaciju. Njena poruka se može tumačiti na razne načine.
Prvi put kad je dete počelo da povraća, to se moglo protumačiti i ovako:
„Hvala, mama. Sita sam.“
Ili:
„Mama, ja bih radije jela onda kad sam gladna, a ne kad ti želiš malo da uživaš sa mnom.“
Ili:
„Mama, nešto nije u redu. Postala si opsednuta time da budeš savršena majka i potpuno si zaboravila na moje potrebe. Zar ne misliš da bi bilo dobro da porazgovaraš s tatom?“
Ili:
„Vidi, mama, ne mogu više ovako. Muka mi je od toga kako se odnosiš prema meni.“

Ako su oba roditelja uznemirena, nervozna ili uplašena, ili ako jednostavno nisu raspoložena za goste, dete će početi da plače ili da okreće glavu od vas. U ovom trenutku, jedan od roditelja će se verovatno pristojno osmehnuti i reći vam: „O, to ste vi! Uđite!“ Ali njegovo dete se neće smiriti.

Govoriti deci da su loša jeste povreda njihovog integriteta i ona često tu povredu iskazuju neverbalno jasnim i nedvosmislenim znakovima: plaču ili im lica poprimaju bolan izraz, pogledaju u odrasle na trenutak, pa ako njiho­va poruka nije shvaćena, tela im se ukrute, spuštaju pogled na dole, a glava im pada na grudi. Sve na njima vrišti: „Povređuješ me!“

Zanimljivo je da, nakon kažnjavanja svog deteta, mnogi roditelji počinju da se brinu kako su možda narušili odnos s njim. Tipično je da roditelj izražava ovaj svoj strah kao

Nekoliko stotina godina mi smo zapravo učili decu da poštuju moć, autoritet i nasilje – a nismo ih učili da poštuju drugo ljudsko biće.

Kod nekih možda postoji osećanje čežnje za „dobrom starom tradicionalnom porodicom“, ali ona je u stvari veoma retko pozitivno uticala na razvoj i dobrobit pojedinca. Drugim rečima, s društvenog stanovišta, tradicionalne porodice su često samo izgledale uspešno, dok je ispod površine vrebala patologija koju su uzrokovale.

Nažalost, mnogi roditelji interpretiraju borbu i naknadni bol kao nešto nepristojno, nelojalno, ili nezrelo – ali nije tako. Ono što roditelji treba da shvate jeste da protesti deteta nisu usmereni ka spolja, ka drugoj strani, nego ka unutra, ka sebi. Protesti su izraz ličnih osećanja. Možemo da apelujemo na zdrav razum i međusobno razumevanje, ali takvi apeli ne mogu da zamene suštinu procesa koji sam izneo; oni mogu samo da ga dopune. Zbog toga je važno da ne prekidate decu (ili druge odrasle osobe) kad se bore i tuguju. Važno je da ne shvatimo lično njihovu reakciju i da im ne stvaramo osećaj krivice. Jednako je važno da ne postanemo sentimentalni ili lenji i da se tek tako predamo, samo zato što ne možemo da podnesemo borbu ili da istrpimo nečiji plač.

mnoge roditelje, veliki udeo u procesu podizanja dece pripada kritikovanju i ispravljanju dece kad pogrešno postupe. Deca tada najpre moraju priznati da su pogrešila ili moraju da pokažu iskreno kajanje. Prema ovom modelu, odrasli su odgovorni da deca uvide koliko su ozbiljno i istinski pogrešila. Tek kad priznaju krivicu, deca mogu da se poprave. Ovakav način razmišljanja iznedrio je opštepoznate fraze:

• „Sram te bilo!“

• „Treba da te je sramota!“

• „Kako te nije sramota?“

pojedinu decu boravak s roditeljima (ili starateljima) uzrok gubitka samosvesti, u onom trenutku života kada bi trebalo da je stiču.