Dnevnik druge zime

U 22.40 idealan trenutak da radim nešto što inače retko kada radim. Uzeo sam iglu, konac, makaze, lastiš, i rešio sam da porubim trenerku. Radio sam sve onako kako sam mislio da je najbolje. Porubio sam trenerku. Probao je, obukao, prošetao po sobi, i video da ništa ne valja. I to nije bilo strašno, pošto o tome ništa i ne znam. Pa sam sve to ponovio. To je dobro kod tih stvari koje ne umeš da radiš, a radiš ih, i onda ti nije teško da ih ponavljaš, dok ne budeš zadovoljan. I uspelo mi je, iz drugog puta, ličilo je na nešto, i bio sam zadovoljan.

Samo u emociji nema ničeg modernog, nema tu mode. Tu nikada ništa nije u novo, nikada ništa nije zastarelo. Tu je sve kako jeste. Zato je sve drugo golo govno. Prvo je nastala emocija, pa onda reč, tako je, otprilike, rekao Selin, a taj je zbog toga i nadrljao. Samo u emociji je sve kako jeste, svi životni sokovi, sve ljudsko i ništa moderno. Sa stilom. „Slušanje je stil“. Muzika i reči.

Teške noći su biber života. Začin bez kojeg možeš da pojedeš čorbu, ali i začin koji ide u čorbu. I zato su teške noći biber života.

Kad je oblačno, oblačno je. I mračno je koliko je oblačno, u 14.40. I nema druge. Zato ti budi vedar i spasi sebe, za onoga kome sunce treba. A vedrina iz mraka i dolazi. Tamo ona i nastaje.

Koliko je samo lakše kad znaš tačno gde ideš. Koliko je samo lakše kad znaš kome ideš, u susret. Koliko je samo lakše. Nema ničeg i nema nikog. Koliko je samo lakše kad ipak ideš u 15.20. Koliko samo toga tek ima, a što nisam ni znao. I tek kad kreneš, prvo to noge osete, one se uvek obraduju što si krenuo, one uvek idu nekome.

Dobro je slušati dobre ljude. Veruj mi kad ti to kažem.

I opet kupim jeftinu knjigu, putopise Miloša Crnjanskog. Možda ja ipak neću moći više da putujem daleko, ali Miloš je mogao, pa je o tome i pisao. I njegovo pisanje je uvek bilo kao pevanje. I sa puno ritma, svi oni zarezi i tačke, kao činele i timpani. Koliko mi je samo značio njegov roman Dnevnik o Čarnojeviću dok sam bio u stacionaru, u lečilištu. Vraćala me u život ta knjiga.

uvek pomislim na to kad prođem pored tih knjiga, i ustanovim tu nesigurnost jezika, ali uopšte, sopstvenog, maternjeg, onog kojim mislim. Nesigurnost u jeziku zauvek. Grčevi. Oslobađanje. Skučenost. Jednostavnost i ćutanje. Sve je tu, i u tome.

Bile su to terapeutske šetnje, i takmičenje sa samim sobom. Pa su se te šetnje pretvorile u obavezu, potrebu, sasvim prirodnu potrebu. U obavljanje toga, u šetanje. I iz te prirodne potrebe nastala je ljubav. Velika ljubav. Prema šetanju. Ne mogu reći da je to nešto najlepše što postoji. Ali svakako mogu reći, sasvim siguran u to, da je baš to neopisivo lepo. Ne mogu da to ne kažem, baš tako. Neopisivo. Kad šetaš, sa štapom ili bez njega, blizu ili daleko od kuće, ali samo to radiš...

Sve prepuno ideja. A ono, kroz prozor, guraju se automobili, autobusi, trolejbusi, tramvaji, ljudi, na Slaviji. Svi su u poslu, i gužva je, i toliko je tih ideja u jednom trenutku da je sasvim logično zašto ceo svet nezadrživo odlazi u kurac.