Hamlet

Затварајте врата за њим, да нигде не би могао играти будалу сем код своје куће. Збогом

Дух мог оца, у оклопу? Не. Није добро све.

Да подвала није? Што већ није ноћ!

Ал’ дотле, ти, душо, мируј. Зла ће дела

открити се ма их земља крила цела!

Зла ће дела
открити се ма их земља крила цела!

Глума замку нек ми дадне,

у коју ће савест краљева да падне.

Приредићу да глумци играју

нешто што личи убиству оца мог

пред мојим стрицем. Ја ћу пазити

на његов поглед, прозират до сржи.

Тргне л’ се само, знаћу већ свој пут!

Ах, какав сам магарац! Јест „храбро“

да ја убијеног, драгог оца син,

небом и паклом на освету гоњен,

морам кô курва да срцу олакшам

речима, па сам дао се у псовке,

кô права рита, кô судопера.

Гадим се на то, пфуј!

Шта би радио

тај да има повод, побуде за бол

кô ја?

ХАМЛЕТ: Ја сам луд само кад дува северозападни ветар; кад дува југ, ја разликујем сокола од чапље.

Слабости, твоје је име жена!

Свима слух поклони, реткима свој глас.
Прими суд од сваког, а за се чувај свој.