Mala pekara na obali

„To je pekara, najčarobnija pekara u kojoj sam ikad bio. Prvo što osetiš svakog jutra jesu predivni mirisi koji se šire od pečenog hleba, i kad ona otvori vrata, možeš kupiti vruć hleb pravo iz peći, otkidati komadiće dok sediš na lučkom zidu, i pola sata kasnije gotovo svi meštani će svratiti da malo proćaskaju i kupe sebi hleb, i tako se Polbern ujutru budi.“

Ako na nekom mestu ostaviš srce, ono je uvek s tobom.“

Samo na tren – predivan tren – čitav svet se zaledio, i odjednom je shvatila da će je poljubiti. U tom dugom trenutku znala je da će taj poljubac biti sve o čemu je sanjala, sve što je oduvek želela, i da posle ovoga, šta god da se dogodi, možda neće poželeti nikoga više da poljubi.

„Ako postoji lepše mesto da se bude tužan, ja ne znam za njega.“

Bio je u pravu, pomislio je. Zaista ima lep osmeh. Pitao se šta ga je izbrisalo.

Lens se okrenuo, dižući obrve na njih kao da im govori: požurite, vreme je novac, a vi očito imate previše jednog a premalo drugog

Kraljice moja“, izgovarao je Ruben tiho i jednolično, čitajući sa papira. „Neka sila bude s nama dok putujemo kroz galaksiju vremena. Zaklinjem se da nikad neću preći na tamnu stranu…“

„Pa, uživaj u njima takvima kakvi su“, rekao je Hakl, mašući rukama oko sebe. „Živi u ovom trenutku. Nemoj da ga slikaš, ne pokušavaj da ga uhvatiš i zamrzneš zauvek. Hajde samo da uživamo u svicima.“

„I možda“, štucnula je Poli, „još jednoj čaši ove najukusnije medovine.“

„Tako je, tako je. Želite li martini?“ Ruben ju je pogledao i pucnuo prstima. „Ne. Ne, znam šta vam treba. Treba vam margarita. Jesam li u pravu ili ne? Margarite oteraju sve loše. Dok se ne probudiš u smeću. HA.“ Izleteo mu je pomalo neobičan graktav smeh.

onda se setila kako joj je majka rekla da je bog tinejdžere učinio užasnim da bi roditelji bili srećni kad odu od kuće, što je mnogo toga objašnjavalo.