Lažljivci

„Nema šanse“, smeje se Miren. „A što se tebe tiče, dosta je bilo Vindemira, u redu?

„Nikada ne kukaj i nikada ne objašnjavaj“

O bože, o bože, o bože.

Psi.

Jebeni psi.

Fatima i Princ Filip.

Retriveri su poginuli u tom požaru.

Sada to znam i krivica je moja. Bili su tako nevaljali psi, ne kao Boš, Grendel i Popi, koje je mamica dresirala. Fatima i Princ Filip jeli su morske zvezde na obali, a zatim bi ih ispovraćali u dnevnoj sobi. Tresli su vodu iz gustog krzna na sve strane, kada bismo otišli na piknik, halapljivo su jeli naš ručak, žvakali su frizbije dok ne bi postali komadi neupotrebljive plastike. Obožavali su teniske loptice i, ako bi kojim slučajem neka ponekad ostala na terenu, izbalavili bi ih. Odbijali su da sednu kad im se naredi. Prosili su pored stola za vreme obroka.

Kada je požar počeo, psi su bili u jednoj od gostinskih soba. Deka ih je često zatvarao na spratu kad bi Klermont ostao prazan noću. Tako ne bi ižvakali čizme ili zavijali pored vrata.

Deka ih je zatvorio pre nego što je napustio ostrvo.

A mi ih se nismo setili.

Ubila sam pse. Ja sam bila ta koja je živela sa psima, ta koja je znala gde su Princ Filip i Fatima spavali. Ostali lažljivci nisu razmišljali o retriverima – bar ne često. Mada nije kao da ja jesam.

Izgoreli su u požaru. Kako sam mogla tako da ih zaboravim? Kako sam mogla da budem toliko obuzeta mojim glupim izletom u kriminal, uzbuđenjem koje ga je pratilo, mojim besom na tetke i deku…

Fatima i Princ Filip. Na spratu. Njuškaju oko užarenih vrata, udišu dim, mašu repom puni nade, čekaju da neko dođe po njih, laju.

Kakva užasna smrt za te sirote, drage, nevaljale pse.