Izabrane priče

Mudrost je, saopštavao je moj otac, važna stvar, ali: mnogi su mudri, a malo ih je pametnih.

teško, tragično teško saznanje da zapravo stalno govorimo samo sebi, i da je priča (ona svakodnevna koliko i ona umetnička) tek jedan varljivi omotač, jedna iluzija potrebna da bismo prevazišli sopstvenu kobnu usamljenost i vremensku ograničenost.

Jakov je skrenuo u mrak, i proći će još dosta vremena dok se vrati u svetlost.

Smrt je, za Jakova, uvek bila nema, i nadao se da će takva da ostane.

I tako je umro, neodlučan između rednih brojeva, s le­vom rukom na srcu dok se desna klatila pored zubarske stolice sve sporije, uz poneki jedva primetan trzaj.

Kako prestajemo, to je hteo da dozna od njega, da budemo nečiji i postajemo samo svoji?

Tako će šupljina biti šupljina koja to nije, praznina koja je, zapravo, pu­na, odsustvo koje postaje prisustvo.

Najzad, pomis­lila je, najzad će svet biti onakav kakav želim da bu­de.

a okreće kola, da­je gas, treba sve te pice razneti, ako budu hladne, mušterije će se žaliti, neće davati bakšiš, još će ga nagrditi, i oni naši, u velikim kućama, i oni njihovi, u još većim kućama, sve bi bilo bolje kada bi jednom mogao da sedne u hlad neke šljive, ali ovde ne­ma šljiva, previsoko je i previše hladno za voće, rekli su mu kada su stigli i smestili se prvih nekoliko da­na u prihvatilištu za nove useljenike, i tada se Sve­ta okrenuo prema Smilji, ali nije mogao ništa da joj kaže, samo je gutao pljuvačku i treptao, i u tom ča­su službenica prihvatilišta, koja je znala naš jezik, bosanski ili hrvatski ili srpski, ili možda sve njih, upitala je Svetu zašto je došao u Kanadu, i Sveta je ćutke slegnuo ramenima, pa je onda službenica isto pitanje postavila Smilji, a Smilja se načas zamislila, onda oblizala usne, nakašljala se, udahnula vazduh, ali šta god pokušala da kaže, u mislima je je­dino videla šljivu sa debelom senkom, koja je bivala sve bleđa i bleđa, i kada je napokon sasvim nestala,

se od svega toga nešto sklupča u stomaku, nekakav grozan crv, gori od pantljičare, koji ga izjeda kao dete jabuku, što će reći da od jabuke ništa ne osta­ne, ni semenke ni peteljka ni ono hrskavo središte, što dalje znači da ni od Svete, kada crv završi svoj posao, neće ništa ostati, ni jetra ni želudac ni raz­lupano srce, i zato je Sveta još pre neku godinu ob­išao groblja u Kalgariju, da vidi ono što neće moći da vidi kada ga jednom tu donesu, u sanduku ili ur­ni, nema treće mogućnosti, mada to nikada nije re­kao Smilji, sekirala bi se ona i busala u grudi, i jecala bi kako joj je samo još to trebalo u životu, da živ čovek proglasi sebe mrtvim, i stenjala bi od ja­da, i povremeno bi se krstila, a onda bi naredne ne­delje palila sveću u crkvi, i još bi naterala Svetu da i on upali jednu veću, skuplju, kao da od debljine sveće bilo šta zavisi, kao da život uopšte može da se meri debljinom i veličinom sveća, ili dužinom njenog gorenja, ili bilo kojim drugim merilom, život je nemerljiv, rekao bi Sveta kad bi ga neko o tome pi­tao, ali njega ionako niko ništa ne pita, pa on stoga ponajviše ćuti