Veličina sveta

Veličinu sveta čovek često optužuje što živi predaleko od onih koje voli ili što je njima preblizu. Ja znam da je to gadan, lažljiv alibi, jer za prave putnike veličina sveta, kao pojam koji ima nekog smisla – ne postoji. Samo amateri i sujetni turisti broje kilometre. Putnicima od zanata oni prosto ispunjavaju prostor od–do

možda je, jednostavno, počeo instinktivno da naslućuje da, što je svet veći, velika zadovoljstva gube smisao, a naša uporišta ostaju u onim drugim, malim, istančanim i benignim.

Tvoj deda je ovaj pehar kupio jer je bio ubeđen da bar jedan zaslužujem. Dao mi ga je da me podseća na turnire koje sam mogao da osvojim da sam pošao tim putem, u trenutku kad mu je postalo jasno da to neću učiniti.

Imam razumevanja za taj lokalni patriotizam mnogo više nego za velike reči o izabranim narodima i bogomdanim državama. Za mene je moja rodna zemlja Dorćol, nije čak ni čitav Beograd, a još manje Srbija ili šuma balkanskih naroda, ono što se nekad nazivalo Jugoslavija. Od Vasine do Dunavske ulice, od Kalemegdana do Terazija i Narodnog pozorišta: to je bilo ono što je iskrsavalo pred mojim očima kad bih rekao – moja zemlja.

Kupio sam je roditeljskim parama u Pragu, na poslednjem zajedničkom putovanju s ocem i majkom po Evropi, kad su naša tri sveta s teškom mukom, ali ipak još nekako mogla da stanu u jedan, zajednički.

Danas mi sve te vrline ne deluju tako izuzetnima; simpatičniji su mi izlivi strasti, pa čak i vatrene, nesputane svađe i još naglija izmirenja nekih mojih prijatelja koji veruju da je adrenalin najbolja legalna droga čovečanstva

Nije bio čovek od knjige, ali je imao neku urođenu dinamiku praktičnog duha; mnogo mu je važnije bilo šta neko radi nego šta zna.

Palo mi je na pamet koliko je svet krcat čudima, podvizima volje i znanja. Osetio sam neodoljivu želju, nestrpljenje da ih sve do jednog vidim, da ih opipam i natenane istražim, da postanem njihov deo.

Kad danas na to pomišljam, čini mi se da u to doba nije bilo vidne razlike između načina na koji su deca i odrasli doživljavali svet. Toliko smo bili željni svega – i jedni i drugi – da nam je sve bilo potaman. Ne sećam se da sam kasnije video negde srećniji narod, zapanjujuće vičan da, kao i sve ostalo, izmisli i sreću.

Mnogo je priča s tog letovanja ostalo u porodičnom sefu anegdota. Čini se da je ono i za moje roditelje bilo jedno od poslednjih mehura sreće iz doba sanjarenja o boljoj budućnosti. Zašećerene maštarije su u to vreme zaodevale sve što smo imali i doživljavali, da se ne bi videlo koliko malo toga smo zaista imali i doživljavali