Poslednji put

I kad me ne bude, tuga zbog rastanka opet će biti ista ona ljubav kao radost zbog sastanka. Prigrli tu tugu i taj očaj, mila moja, jer to je samo drugo lice naše ljubavi.

Mila moja,
Nemoj da si tužna ako odem sa ovog sveta pre tebe, svaka suza, svaki očaj, svaka tuga, svako nedostajanje opet će biti samo naša ljubav. Samo njeno drugo lice, druga strana.
Iako te boli, to je samo ona, naša ljubav, ista ona ljubav koju smo prvo osećali u zagrljaju, u radosti, u smejanju, u dodiru, u poljupcima, a sada se pojavljuje u nedostajanju, čežnji, tuzi, suzama…
I ljubav kao i Pačamama ima noć i dan. Bez sunca ne bismo razumeli mesec, bez noći dan, ali sve je to ljubav.
Ne postoji ništa što nije ljubav, mila moja. I kad me ne bude, tuga zbog rastanka opet će biti ista ona ljubav kao radost zbog sastanka. Prigrli tu tugu i taj očaj, mila moja, jer to je samo drugo lice naše ljubavi.
Mario

Odjednom shvatih koliko sam grešila misleći da je sreća samo na putovanjima – ceo život je put. Mi smo u ovom telu zapravo stalno na putu, ovde na Pačamami. Svaki život u ovom telu je jedno putovanje, jedna čudesna avantura koja traje duže ili kraće. Ne postoji trivija, ni rutina, ni dosada, to je samo umišljaj uma koji obmanjuje srce jer sve je tako kratko, kao treptaj oka. Samo iluzija večnosti čini da ne shvatamo koliko je svaki dan čudo sam po sebi. Svaki život je jedno putovanje duše u privremenom telu, duše koja kroz sve emocije koje doživljava otkriva sva lica ljubavi.

Ljubav prema svitanjima i zalascima sunca, morima i gradovima, bojama i mirisima Pačamame, kojih sam još uvek toliko željna, slikama koje mi je Bog dao da vidim, zagrljajima koje mi je dao da osetim – svaki moj očaj je samo naličje ljubavi, vapaj za srećom koju sam nekada imala, ljubavi koja me za sve to vezivala. Ali i tuga za izgubljenom srećom opet je ljubav, njena senka, njena emotivna fotografija nad kojom sam ridala.

I kad sam kroz zavese suza, očajna što ih napuštam, gledala svoju decu, muža i roditelje, šta je to bilo nego ljubav? I kad sam bila besna što imam ovakvu sudbinu, šta je to bilo nego bes što gubim ljubav? I kad sam se osećala usamljeno, šta je to bilo ako ne želja za ljubavlju? I kad sam ridala za dedom koji je umro, šta je to bilo nego sećanje na ljubav? I kad su me varali, lagali, izdavali, šta je bio taj očaj nego tuga što to nije bila ljubav? Svako, ali bukvalno svako osećanje na ovom svetu samo je odraz blizine ili daljine ljubavi: dato nam je da naše srce sazna ono što je jedino vredno od svih znanja, kakva je sila, lepota i veličina ljubavi, izvan koje nema ničeg. Kao što je mrak odsustvo ljubavi.

Svakog sata, svakog minuta, svake sekunde ove iluzije vremena koju smo živeli saznavali smo šta je ljubav, i dok smo patili i dok smo se radovali, i dok smo se smejali i dok smo plakali. I onda kada smo bili beskrajno srećni i zaljubljeni, kada smo upoznavali ljubav sa njene najlepše strane, i onda kada smo gubili one koje volimo, kroz patnju smo otkrivali veličinu te ljubavi. I onda kada dođe vreme da sami odemo, zapravo smo očajni jer ostavljamo one koje toliko volimo, jer sami sebi ne značimo ništa bez ljubavi u sebi. I sva naša sećanja zapravo su samo lica ljubavi, tamnija, svetlija, nasmešena, tužna… Svako osećanje koje bismo doživeli u ovom životu samo je jedno lice ljubavi. Najveća tajna čovečanstva jeste da je bukvalno sve, ali sve što osetimo, samo odraz ljubavi. Radost, sreća, ushićenje dolaze od njene blizine i prisutnosti. Očaj i tuga od njenog nedostajanja. Bes, mržnja i ljubomora od njenog nemanja, koje tako prokleto boli. Sve, ali sve što smo ikada osetili bilo je samo osećanje ljubavi, njene blizine ili daljine, njenog prisustva ili odsustva. I ako bismo u svakoj emociji, pa i onoj naizgled najstrašnijoj, potražili ljubav, opet bismo videli da je uvek ona uzrok i sreće i nesreće, kada smo u bolu čežnje za njom.

Ne znamo zašto smo ovde, zašto se nešto dešava, zašto neko umire, zašto se zaljubljujemo, zašto se stvari dešavaju kako se dešavaju, zašto neki ljudi i koferi bivaju zauvek izgubljeni…

– I ja volim tebe – odgovorila sam. – Da, tu si u pravu, ništa ne znamo na ovom svetu, ali to znamo, znamo kad nekog volimo.

Svest o njemu nas dovodi do najtežih stanja očaja. Zbog sreće koja je prošla, mladosti koja nestaje, smrti koja dolazi…

Zavidela sam životinjama što nisu bile svesne vremena. Svest o vremenu donosi toliko tuge. Svest o sopstvenom ograničenom vremenu ovde, na ovoj planeti, svest o ograničenom vremenu onih koje volimo i za koje živimo, svest o vremenu sreće, koje je prošlo, svest da je došlo vreme za povratak u realnost… Ništa nas toliko ne dovodi do očaja kao svest o vremenu.