Vizantijski svet

Češće pričaj sa monasima: mada su oni neobrazovani, ne osuđuj ih. Jer božastveni apostoli, premda su bili neprosvećeni, ipak su svet prosvetili.“ L

Manastir je mogao da osnuje svako ko je imao mogućnosti, pa su se čak i seljaci pojavljivali kao osnivači kako ne bi plaćali porez. Bilo je neophodno da manastir ima najmanje tri monaha, a zatim i svoj tipik – svojevrstan statut po kojem monaško bratstvo treba da živi.

te reči, život se za kratko vratio u detinje telo. On ga je onda krstio, poljubio i rekao: ’Idi, dete, u nebesko carstvo.’ I dete je smesta usnulo u Gospodu!“

„Uzevši dete, sveštenik je stao ispred krstionice i obratio se prisutnom anđelu: ’Tebi, mom saslužitelju, anđelu gospodnjem, kažem: Moću koju nam je dao Isus Hristos da vezujemo i oslobađamo na nebu i na zemlji, vrati dušu deteta u telo dok ga ne krstim kako ne bi u tom uzrastu otišlo neposvećeno. Moj i tvoj gospodar zna da nisam bio nepažljiv, nego sam odmah, pošto sam bio pozvan, dotrčao ovde.’ Dok je sveštenik izgovarao

Svake godine na godišnjicu rođenja Isusa Hrista vasilevs tamo priređuje veliku svetkovinu.

Jovan Zlatousti, veliki crkveni otac i carigradski prvosveštenik na razmeđu IV i V veka, preporučivao je roditeljima da brinu o hrišćanskom vaspitanju svoje dece: da ih upoznaju sa dogmatskim postavkama, moralnim principima, normama ponašanja i biblijskom istorijom.

O čuvenoj patrijaršijskoj akademiji uglavnom se može govoriti tek od kraja XI stoleća. U njoj se tumačila Biblija i učila retorika, ali i pojedine svetovne nauke: aritmetika, geometrija, muzika, astronomija, medicina, filozofija.

ni su se pribojavali preteranog ushićenja filozofijom, koje je, po njihovom mišljenju, moglo da vodi u jeres, ali su i priznavali značaj filozofskog obrazovanja za buduće poslenike u crkvi. Jednostavnije rečeno, antičko nasleđe delili su na „prihvatljivo“ i „neprihvatljivo“. Kako pronicljivo i živopisno primećuje filozof Mihailo Psel, prvo su „primali kao hranu“, a drugo „ispljuvavali kao otrov“.

Dobro je poznato da su carevi Konstantin Veliki i Valerije Licinije 313. godine objavili tzv. Milanski edikt

U najneobičnije monahe ubrajali su se tzv. stiliti, odnosno stolbnici (stolpnici). Reč je o hrišćanskim svetiteljima koji su živeli na usamljenim mestima, nekom uzvišenju ili stubu (stolp – na staroslovenskom; stilos – na grčkom).