Српска ситуација била је у том погледу најособенија. У средњем веку, нарочито од Немање и Светог Саве, Срби су се развијали као православни народ с властитом аутокефалном црквом. Али знатан део Срба остао је изван тих верских и културних оквира. У средњовековној Србији, осим католика странаца који су у њој стално или привремено живели, постојали су и Срби католичке вере код којих се није било угасило српско етничко осећање. У каснијем развитку ти католички Срби постепено су се удаљавали од православне матице народа и у новије време ушли су у крило друге нације. Да тај откинути део Српства није безначајан, говори чињеница да је посредством њега српски језик постао лингвистичка основица модерног књижевног језика још једне словенске нације (Хрвати).