Lek protiv smrti

Stoga, ako me sada pitate šta će biti sutra, reći ću vam da je najbolje da što pre uhvatite nekog podruku; da razmenjujete reči na svim jezicima sveta jer svakog sekunda u svetu umire dve hiljade reči; da posle ohlađenog belog vina postojite ispod strehe sa koje dobuje kiša; da više živite na ulici nego u stanu i da, ukoliko imate bicikl, budete veoma, veoma oprezni s njim.

ednom, iza ponoći, čeprkajući po dnu velikog ormana s ogledalom, u bivšoj bračnoj sobi mojih roditelja, slučajno sam nabasao na onaj mali aluminijumski radio koji sam nekad slušao na žicu utaknutu u struju. Pregledao sam ga. Bio je ispravan. Spojio sam diodu sa nultom pozicijom u strujnoj utičnici i začuo Lastin glas iz metalne slušalice. Dakle, sada je bila voditeljka. Pozivala je slušaoce da zajedno s njom kreiraju temu za program te noći.

Jednom, iza ponoći, čeprkajući po dnu velikog ormana s ogledalom, u bivšoj bračnoj sobi mojih roditelja, slučajno sam nabasao na onaj mali aluminijumski radio koji sam nekad slušao na žicu utaknutu u struju. Pregledao sam ga. Bio je ispravan. Spojio sam diodu sa nultom pozicijom u strujnoj utičnici i začuo Lastin glas iz metalne slušalice. Dakle, sada je bila voditeljka. Pozivala je slušaoce da zajedno s njom kreiraju temu za program te noći.

Lepio sam se za Led cepelin i njihovu Black Mountain Side:

Nisi morala da mi kažeš da me voliš i nisi morala tako da me napustiš...

To što najviše rastanaka ima u proleće. A zimi... Ljudi su zimi privrženiji jedni drugima. Možda su i uplašeniji. Nikuda ne idu. Mali topli sobičci čuvaju ih i drže na okupu.

U to vreme bio sam izgubljen. Nisam uspevao da jasno sagledam svoj život. Mislim da ni okolina nije dokraja bila svesna moje ničim izazvane inertnosti.

kao neuspešnim pokušajem prirode da mi podari krila

To je igra prirode – objašnjavao mi je Stjepko. – Takvim ženama priroda podari velike grudi, a ostavi ih bez bradavica.
Stjepko je bio stariji četiri godine i, kao i uvek, bio je u pravu.
– Žene bez bradavica su žene rođene za ljubav – objasnio mi je Stjepan.
Žene-majke, tj. one sa bradavicama, predodređene su za rađanje i dojenje. Što se nas tiče, bile su sasvim neupotrebljive.

A mi? Bili smo i ostali optanti. I kao i svi koji neoprezno napuste zavičaj, nismo više nikada uspevali da budemo potpuno srećni. Kao da smo imali dve, strogo odeljene sreće. Onu, tamo u pustom mađarsko-srpskom Banatu, koju smo poneli u kuferu sećanja i ovu novu, u banskom gradu Varadinu, gde ćemo se pretvarati da smo spokojniji i srećniji nego što jesmo. Tada nismo znali da se svakih sto godina otvara kapija vremena i kao džinovska mešalica, bez razumljivog i vidljivog povoda, iznova izmeša ljude i njihova htenja, namere, puteve i raskrsnice – bez reda i plana