Malteški šišmiš

Evo nama Sarića, vampira kakvih — dok nisu sreli Ljubomira Damnjanovića — nije bilo u srpskoj literaturi. U sretnom spoju Pravog Autora sa Njegovim likovima sve teče lako i lagano, vrcaju dosetke, nadmudrivanja, šeta se širom zemaljskog šara, susreću se svakojake karakondžule, ale i bauci ali i istorijski sinovi kakve majka više nikada nije rađala ili trapavi (ali nadobudni) specijalni agenti velike TV sile, kao i stari istorijski, mitološki i literarni junaci. Rečju, gužva svuda uokolo, kao stvorena ili poručena za raznorazne dogodovštine. Za one sklonije literarnim mudrovanjima termini kao „postmodernizam”, „metatekstualnost” i slične bljeskaće kao vatromet dok čitaju Ljubin ep o Sarićima. Drugi, skloniji psihološkim analizama neće moći da ne zapaze finu toplinu koja zrači iz rečenica o ljubavi prema bračnom drugu, deci pa (retko i uzdržano ali ipak) i široj familiji. Jeste, vampiri su hladni i nemilosrdni ali ovi Sarići baš i nisu takvi. Mnoštvo angloamer pisaca ubilo se i polomilo da udahne dušu u svoje vampire i vukodlake a Ljuba je to ’odradio’ onako usput, (što nikako ne znači ofrlje već) lako i precizno, ne optrećujući priču pravdanjima i mudrovanjima.