Devojka iz severnog Rima

Čak i kad ćutimo, možemo uticati na izbore drugih ljudi. Možemo biti primer nekome. Možemo biti inspiracija.

Osoba koja ode ponese sa sobom deliće vas, vaše priče koju ste možda rekli i poklonili samo njoj.

Svaki dan je novi početak. Svakog dana treba da se zaljubljujem u Saru i njen osmeh. A onda se vratim na mesto.

Ona ima hrabrosti da radi ono čega se plaši, empatiju da se raduje tuđoj sreći i tako je lepa da od jednog njenog pogleda staje srce, a od jednog osmeha ponovo počinje da kuca.

ljubav je takva, ni najlepša osoba na svetu ne može je izbrisati.

Postoji pojava suprotna od deža vija, zovu je žeme vi. Dešava se kad sretnete iste osobe ili posećujete ista mesta stalno, ali svaki put kao da je prvi. I ako moram da se koncentrišem na ono što sam upravo naučio, mogu da zaključim da nije neophodno da se ljudi poznaju da bi se prepoznali. Možda sam već hiljadu puta video Devojku iz severnog Rima, ali se ne sećam. Inače nema objašnjenja za ovo što osećam, kao da je preda mnom neko ko me čita i recituje napamet. Neko ko vidi lepotu tamo gde je vidim i ja.

„Želim nekog kao što si ti”, prizna. „Nekoga ko će mi dati ono što mi nedostaje, nekoga ko će sačekati da se isplačem, nekoga ko će uzeti svoje vreme i pokloniti mi ga, jer veruje da je to najbolji način da ga upotrebi. Želim da verujem da postoje osobe kao što si ti kako bih povratila veru u muški rod, a to je kategorija koja u ovom trenutku ne uživa moje poštovanje, iako sam savršeno svesna da je za to, pre svega, kriv moj otac. Je lʼ se vidi da studiram psihologiju?”

I ta njena iznenadna slabost, ta nemoć koju vidim u njenim očima budi nežnost u meni. Devojka koja se bori protiv svojih limita, koja zna da je već izgubila, ali se ipak bori.

Smeši mi se. Mogao bih da se naviknem na njene usne koje se razvlače u osmeh i na onu jamicu. Zato što, na stranu digresija s besomučnim plakanjem, ova devojka je rođena da nosi osmehe.

Mislim da nikada nisam bila zaljubljena.”

„Nikada?”

„Nikada. Zato što nikada nisam plakala ni za jednim muškarcem, osim za mojim ocem. To i nije bogzna šta, a?”

„Kakve veze ima? Ako voliš, ne moraš obavezno da plačeš. Možeš i da voliš a da ne plačeš.”

Gleda me, ali nije ubeđena u moje reči.

„Grešiš. Ljubav mora da te tera na plakanje. Mora da te tera da umireš. Mora da te obuzima panika, moraš da je osetiš u stomaku. Mora da ti zaustavi dah. Čak i da se razboliš, kao u starim romanima kad se umiralo zbog ljubavi. Ako se to ne dešava, govorimo li o zaljubljenosti? Ljubav treba da te pomera, inače čemu služi? Život je pun stvari koje te ne vode nikuda. Bar ljubav mora da te menja.”