Neverovatni Moris i njegovi školovani glodari

Zar ne možemo prosto da mu damo pare?“, reče Breskvin glas. Bio je to jedan vrlo skrušen glas.
„Pare služe da ih drugi daju nama“, reče Moris strogo.

„E pa, Slasni“, reče Pozor Pasulj dobrodušnim glasom, „mislim da je strah od senki došao zajedno s pameću. Tvoj um prepoznaje da postojiš ti, i postoji i sve što je izvan tebe. Dakle, sad se ne plašiš samo onoga što vidiš i čuješ i njušiš nego i onoga što... na neki način... vidiš u glavi. Ako naučimo da se suočimo sa senkama izvana, lakše ćemo se boriti sa senkama u samima sebi. I tako ovladaš svom tamom. Velik je to korak. Svaka čast.“

Kao što reče neverovatni Moris, bila je to obična priča o ljudima i pacovima. Najteže od svega bilo je odrediti ko su tu ljudi, a ko pacovi.

Đubrište koje su nazivali domom, i takođe užinom, nalazilo se iza Univerziteta, a to je na kraju krajeva univerzitet za čarobnjake.

Jer neke priče se završe, ali stare priče se nastavljaju, i ako hoćeš dobro da prođeš, moraš plesati dokle god muzika svira

neke umove ne možeš promeniti ni sekirom

Umesto toga se čuo sveopšti žagor bez pravih reči, bez ičega što bi ikoga uvalilo u nevolje ako se frulaš razgoropadi, ali je taj žagor svejedno nagoveštavao, onako uopšteno, bez ikakve želje da se ikom staje na žulj, i uzimajući u obzir svačije stanovište, i kad se sve sabere, i kako god okreneš, da bi ljudi voleli da se dečaku dâ prilika, ako nemate ništa protiv, bez uvrede.

„Možeš se osloniti na mačku da će biti mačka“

„Samo, sve je mnogo zapetljanije nego što sam zamišljao!“, kaza Tamnooker pometeno. „Jer kad naučiš da vičeš, onda moraš naučiti da ne vičeš!“

„Spreman da pogineš za Pleme, Sardino?“, viknu Tamnooker.

„Jok ja, šefe! Spreman da ubijam!“