Zvezda nad prazninom

„Kažite jedan svoj stih.“

Branko se malo zamisli. Otpi gutljaj rakije, pa na kraju reče:

„Hoće li sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj.“

„Je li to stih ili pitanje?“

„Ne znam, rode… Ti mi kaži.“

„Mnogo ti slušaš tu pijanduru“, reče. „Nije on toliko pametan kô što misli…“

„Jeste“, uzvrati Gavrilo.

„Šta jeste?“, sad je već bio iznerviran načelnik.

„Iskreno… mislim da je Branko najpametniji čovek koga sam ikad upoznao.“

„Probao da je zbari ovim glupostima, pa nije išlo?“

„Nije.“

„Šta nije?“

„Probao da je zbari.“

„Pa šta se onda ovo proseravao?“

„Pesnici inače rade takve stvari…“

„Šta rade?“

„Recituju lepim ženama svoje stihove.“

„Ma nemoj?“

„Da. Branko mi je jednom rekao da je skoro sva poezija na svetu nastala zato što neko nije imao hrabrosti da drugoj osobi izjavi ljubav.“

„Stvarno želiš da odeš u Arilje?“

„Da. Čuo sam da tamo ima jedna crkva. I u crkvi…“

Branko podiže glavu i zagleda se u zvezdano nebo nad Dušanovcem.

„… anđeo na zidu.“

„Šta? Pa ’oće. Onomad zapodenuo tuču pa iskršili celu Prešernovu klet. Samo lusteri pretekli. Priča ceo Beograd, a men’ me sram izeđuje kô bubačke krompir. Kaže čika Selja, konobar… znaš ga… onaj iz Aranđelovac. Ne pamti takvo masovno tepanje od rat naovamo. A i društvo što mu je… Mislim… volim gi ja. Sve su to dobra deca. Al’ i oni piju kô da im je zadnje. Onaj što prodava novine i u džepovi sipa. Onda onaj… s mustaći. Glumac. Obrće špriceri kô skretničar vagoni. A ovaj naš… sleva kô u krtičnjak. I šta onda bude? Prave problemi. Naloču se, pa se svađaju, pa dobacuju, pa govnojede nešto protiv državu… I šta bude na kraj? Izedu ćuteci. Je l’ tako, sine Bane?“

„Tako je, moj muški roditelju“, složi se Branko.

„Zajebavaj, zajebavaj…“

„Možeš i da se pomoliš, ako baš hoćeš.“

Branko se nasmeši.

„Ako bi neka moja pesma bila molitva, ona bi počinjala citatom Franca Kafke.“

„Kojim citatom?“

„Ne guraj me među izgubljene.“

„Voli da kritikuje…“

„Kao i svaki intelektualac.“

„… da se kurči.“

„Kao i svaki Nišlija.“

„A voli i da popije i pravi sranja.“

„Kao i svaki pesnik.“

„Knjiga bi trebalo da posluži kao sekira za smrznuto more u nama.“

„Slušaj ih samo…“

„Koga?“, upita Jasna.

„Ostale. Kako mu zavide. Kako ga mrze.“

„Daj, molim te… Ko može da mrzi Branka? On je jedno veliko dete.“

„Ne vide oni u njemu dete, dobra moja… Ne.“

„Nego šta vide?“

„Boljeg od sebe.“

„Pa, dobro… Branko jeste bolji pesnik od svih njih zajedno.“

„Sviđaju vam se mangupi?“

„Da. Samo…“

„Šta?“

„Problem sa mangupima je…“

„Da čujem.“

„To što mogu da ti se sviđaju, da te nasmeju, zabave… Odvedu u šetnju po Kalemegdanu i kupe ti pečeno kestenje… Mogu da ti čitaju poeziju na francuskom… Da tumače Majakovskog, oštroumno, duboko… I zadive te na svaki drugi način, samo…“

„Samo?“

„Mangupa nikad ne možeš da voliš.“

„Jeste li sigurni?“

„U tome je i nevolja, Branko… nisam.“