Ponoćno sunce

Ne, jebote. Matis je prvo izgubio veru u Boga, pa je onda izgubio veru i u pravnu državu. Sad kaže da veruje samo u procenat alkohola.“

Nisam ništa mislio, očekivao niti se bilo čemu nadao. Samo ću svratiti da joj zahvalim što mi je pozajmila pušku i dvogled. I spasla život. Pitaću je da ne bi slučajno provela ostatak života sa mnom. A onda ću otići odatle, sa njom ili bez nje.

„To je sigurno čudno.“
„Šta?“
„Kad nemaš nikog, nikog ko misli na tebe, nikog ko brine o tebi. Nikog o kome ti brineš.“

zato što je strah od smrti te devojčice sa plavim sjajem u očima bio veći od mog straha od smrti. Zato što utehu uzimamo tamo gde je pronađemo

Ne, nije. Glupo je kad nabaviš novac za lečenje nedelju dana pošto je bolest toliko uznapredovala da je prekasno za sve. Glupo je kad mešaš votku s valijumom. Ali kad ne uspeš da pripucaš iako ti život zavisi od toga, to nije glupost već genetski defekt. Ja sam slepo crevo evolucije i budućnost čovečanstva može samo profitirati od mog izumiranja.

Nikad, June, ne pozajmljuj prijateljima, rodbini i radnicima. Nikad.

Danas postaje juče, danas postaje juče u neprekidnom nizu, ne postoji način da se prokleto vozilo koje zovemo život vrati u rikverc.

Najgore je kad čekaš metak, a ne znaš kad će doći.

Kada sam na studijama čitao Kanta i mislio da ga razumem?

Ipak, možda se, kad se otisnuo na to poslednje putovanje, pre nadao zaboravu. Otpisivanju duga, potiranju grehova, izostanku naplate. Ali i on je otišao tamo kuda ćemo svi mi morati.“