Mi

Imam iskustva s neuzvraćenom ljubavlju u prošlosti, i verujte mi, to nije prijatno. Ali neuzvraćena ljubav prema jedinom potomku naročito sporo peče, kao kiselina

Velika prednost poraza je ta što možeš da se odmoriš pošto ga prihvatiš.

Svetlost drugačije obasjava sobu u kojoj je još neko – odbija se i prelama tako da, čak i kad ćuti ili spava, znam da je Koni tu.

Na stranu medicinski rizici, gubljenje pamćenja, apatija i psihoza, mogućnost adikcije i daljeg izlaganja teškim drogama, kakva je to idiotska opsednutost opuštanjem? Ne sećam se da sam se ikada u celom svom životu „opuštao“; tako je onda bilo, i zar je to baš tako loše? Biti napet kao žica, uvek spreman da reaguješ, svestan opasnosti oko sebe – zar to nije za divljenje?

Možda su zato muzejski audio--vodiči postali tako popularni – ubedljiv glas ti na uho govori šta da misliš i kako da se osećaš. Pogledajte levo, zapazite, molim vas posmatrajte; bilo bi sjajno kad bismo mogli stalno da nosimo taj glas sa sobom, van muzeja i kroz ceo život.

Pa, u prvom naletu ljubavi, ako ti neko kaže da nešto pročitaš, onda ćeš dođavola pročitati, i to su sjajne knjige, obe, mada iz njihovog sadržaja nisam upamtio gotovo ništa.

zar nije zastrašujuća pomisao da je samo nekoliko
beznačajnih slučajnosti moglo sprečiti naš susret?

Velika prednost poraza je ta što možeš da se odmoriš pošto ga prihvatiš.

Sa stanovišta evolucije, većina emocija – strah, želja, bes – služi nekoj praktičnoj svrsi, ali nostalgija je beskorisna i jalova jer predstavlja čežnju za nečim što je zauvek izgubljeno, pa me je obuzeo taj osećaj jalovosti.

Bilo je trenutaka – kišovitih večeri radnim danima ili nedeljnih popodneva – kad je strašna tuga zauzimala ceo stan, kad se prikradala u uglove svih soba kao neki zlokobni gas