Ada

Svako od nas ima neko svoje „srećno mesto“. To je mesto na koje se sklanjamo kada nam je potrebna uteha, ali i mesto gde odlazimo da bismo bili baš ono sto jesmo, bez ulepšavajućih filtera.

Na kraju, kada saberete sve vreme koje ste dirinčili da biste održali goli život, ispada da ste pola svoga veka proživeli po tuđim pravilima; dodate li tome vreme provedeno u spavanju, ostaje vam sasvim malo za slobodan život! Jedva jedna četvrtina ljudskog veka ili možda još manje... To bi trebalo tačno izračunati! Kako je to tužno!

nije bio bliže nebu kao u toj mansardnoj kancelariji niskog stropa, kroz čije je prozore mogao da vidi veliki kvadrat neba i da posmatra večno putovanje oblaka, nailazak oluja, ili da, gotovo pod prstima, u danima bez vetra, oseti fino sivkasto tkanje smoga.

Albert Kami, naime, tvrdi da je za dokolicu potrebno mnogo više snage nego za rad! – pokušah da joj objasnim. – Dokolicu, po njemu, mogu da izdrže samo izuzetno snažni duhovi dovoljni sami sebi...

Zašto je čovek prisiljen da polovinu dana provodi radeći nešto što ne voli? – pitao se Pop mešajući zapršku u tiganju. – Da bi onu drugu polovinu živeo kako mu se dopada!

Zrelo doba u kom pišem ove redove naučilo me je da ne tražim od života više nego što mogu da dobijem: jednu ženu, jednu reku, jednog prijatelja – pouzdane saputnike koji umeju da traju i odolevaju promenama. Jedini moj kriterijum pri biranju žene jeste da ona izabere mene! Kad biram reku, uzimam uvek onu koja mi je pri ruci, da bih mogao da je koristim svakog dana preko cele godine. Što se tiče prijatelja, pravilo mi je nepogrešivo i sastoji se u odgovoru na samo jedno jedino pitanje: da li bi se sa mnom družili i u ono teško vreme dok sam jedva sastavljao kraj s krajem?

Hteo sam da vičem: „Drž’te lopova“ – jer sam lepo osećao kako mi kradu iz džepa minute, sate, dane, život...

Kažu ljudi da ima ptica i zveri koje umiru kada ih zatvore u kavez; druge opet životinje izdrže u njemu sve do svoje prirodne smrti, samo što odbijaju da se pare i da rađaju mladunčad ako su iza rešetaka. Ljudi se razlikuju od zveri i po tome što im u kavezu posle izvesnog vremena postane toliko lepo i udobno da ne samo što se službenici pare i razmnožavaju između sebe, već je čest slučaj da i svoje mlade dovode u svoj bivši kavez, pa se takvi mladunci posle smatraju nekom vrstom činovničke aristokratije i s ponosom ističu da su im i roditelji proveli čitav život služeći verno svoju firmu.

Nad sveže opranim asfaltom lepršaju poput konfeta upotrebljene karte; završavaju se ljubavi koje nisu otišle dalje od pogleda dugih između Čubure i Terazija, otvaraju se čeljusti poslovnih zgrada da usišu u sebe kancelarijski narod iza koga su ostale izgužvane postelje, mrve na stolu, jutarnje novine sa prekorevajućim fotografijama umrlih, a u talogu crne kafe na dnu šoljice: obećana putovanja, veze sa nekim smeđokosim, suze i neizvestan dobitak...

Radio sam dugo na lepom izražavanju i vi verovatno primećujete da se izražavam glatko i, moglo bi se reči, gotovo književno, sem što mi se ponekad omakne po koja psovka. Ali, šta da se radi – živi smo ljudi!