Tunel

pretvorila u nekakav luksuz kojim sam se ponosio; a bio sam u ovoj drugoj fazi svoje ljubavi, u kojoj je počelo iskrsavati hiljadu teškoća; to je otprilike onako kao neko ko umire od gladi, bezuslovno prihvata bilo šta, da bi kasnije, kad zadovolji najneophodnije, počeo sve više da se žali na nedostatke i štetnost toga. Viñao sam poslednjih godina emigrante, koji su dolazili ponizno kao oni koji su pobegli iz koncentracionih logora, kako prihvataju bilo šta da prežive, i kako veselo obavljaju i najniže poslove; ali je dosta čudno da jednom čoveku nije dosta što je izbegao mučenje i smrt pa da zadovoljno živi: jer čim počne ponovo da se oseća sigurnim, odmah ponos, oholost i nadmenost, što je na izgled zauvek bilo uništeno, opet počinju da se pojavljuju kao životinje koje su se, preplašene, bile razbežale; pa se na odreñeni način ponovo pojavljuju sa više nestašluka, kao da se stide što su tako nisko pale. Nije teško da se u takvim prilikama ispolji nezahvalnost i neodavanje priznanja.

Ali u tom trenutku, kao i u drugim sličnim, osećao sam se usamljen zbog svojih osobina, zbog svojih prljavih dela. U takvim slučajevima osećam da je svet dostojan prezrenja, ali shvatam da sam i ja deo njega. U takvim trenucima obuzima me bes samouništenja, uljuljkujem se iskušenjem samoubistva, opijam se, tražim prostitutke ... I osećam izvesno zadovoljstvo dokazujući svoju vlastitu niskost, potvrñujući da nisam bolji od prljavih čudovišta koja me okružuju.

Vratio sam se kući s osećanjem potpune usamljenosti.

Uglavnom, ovo osećanje da si sam na svetu javlja se pomešano sa ponosnim osećanjem superiornosti: omalovažavam ljude, čine mi se prljavi, ružni, nesposobni, zavidni, prosti, škrti; ne plaši me moja usamljenost, ona je skoro olimpijska.