Dete u tebi mora da pronađe svoj zavičaj

Zavičaj traže kod svog partnera, svojih kolega, na fudbalskom terenu ili u robnoj kući. I uvek iznova se razočaraju ako drugi ljudi taj osećaj zavičaja mogu da im pruže tek sporadično. Pritom ne primećuju da su upali u zamku: ko svoj zavičaj nema unutra, neće ga naći ni spolja

Da predupredimo nesporazume: prihvatiti sebe ne znači da moram da smatram da je sve kod mene dobro. Prihvatanje sebe znači da kažem da onome što jeste. Prihvatanje sebe je i suprotnost mržnji prema sebi i samozavaravanju. Prihvatanje sebe znači da svoja osećanja, pozitivna kao i negativna, prihvatam kao nešto što pripada meni. Dakle, da smem da ih osećam. Prihvatanje sebe znači da priznajem svoje jake strane, ali i svoja ograničenja. Jer tek ako ih priznam mogu i da ih prihvatim i da na njima dalje radim, ako to želim. Na kraju krajeva, prihvatanje sebe ne znači pasivnost i zastoj.

Osećaj sopstvene vrednosti je epicentar naše psihe; iz njega se napajaju psihički resursi, ali i različiti problemi ako je ovaj osećaj narušen.

Svako čezne za mestom gde može da se opusti i gde sme u potpunosti da bude ono što jeste.

Lenjost je jedan od najvećih otpora koje treba da prevaziđemo kada se radi o tome da svom životu damo odgovarajući oblik i da uvedemo promene.

Suštinski deo vaspitanja leži u tome da se deca nauče odgovarajućem odnosu prema osećanju prijatnosti i neprijatnosti.

S ljubavlju je u životu uvek tako: ako mogu da volim samo ono što je savršeno, to i nije prava ljubav.

Ako je majka pred detetom često plakala zbog „zlog oca“, dete će oca opažati kroz majčine naočari. Iz svog dugogodišnjeg rada veštaka na porodičnom sudu znam da takvi utisci iz detinjstva mogu da deluju toliko trajno da deca celog života imaju veoma loš odnos s ocem ili ga uopšte nemaju.

Ako dete od roditelja doživi premalo uvažavanja i razumevanja svojih osnovnih potreba, ono će se mnogo truditi da postigne uvažavanje i razumevanje. Deca rade skoro sve da bi se dopala roditeljima. Ako su roditelji, dakle, za ljubav sposobni tek u ograničenoj meri i/ili teško mogu da se užive u osećanja i želje svoje dece, dete preuzima odgovornost za to da mu veza s roditeljem uspe.

Važno je i pitanje kakav uzor su čoveku roditelji dali. Ako je devojčica, na primer, imala veoma dragu, ali pomalo slabu majku, koja se stalno prilagođavala dominantnom ocu, poistovećivanje s majkom može da razvije principe i uverenja kao što su: „Žene su slabe“, „Moram da se prilagođavam“, „Ne smem da protivurečim.“ Ili će, s druge strane, distancirajući se od majke, razviti principe i uverenja kao što su: „Moram da se branim“, „Nikad ne smem da se potčinim“ i „Muškarci su opasni.“