Ali, sada ne govorim o tome, već kako ne razumem ništa kada je reč o godinama. Pet godina za petnaestogodišnjaka je veoma mnogo, trećina života, uskomešano jezero nad kojim se iz dana u dan smenjuju oblaci i sunce; dvanaestogodišnjak je još dete, dečarac, petnaestogodišnjak je mladić čije obraze gari prva brada. Onaj ko ima četrdeset pet ni po čemu se ne razlikuje od onog koji ima četrdeset osam, svet neosetno ostaje iza, vozovi tutnje u noći… Šezdesetogodišnjake uveliko hvata panika, više ne govore da je tri ili pet godina manje-više svejedno, ono što su mogli pre tri godine, više ne mogu. Osamdesetogodišnjaci uporno misle da još nisu za rozarijum, puni su planova, još ima tu godinica ispred, da, da, jeste, vršnjaci su odavno otišli i uveliko odlaze, ali, kako god da se gleda, sve smrti su razumljive, osim vlastite. Ona nije ni u izgledu, na nju se ne misli, jer nije ni moguća. I tako, za petnaestogodišnjake je četrdesetpetogodišnjak star kao kopno, što smo Švaba i ja mislili za Zekića, za šezdesetogodišnjake je četrdesetpetogodišnjak neko ko će tek videti sveta, a za osamdesetogodišnjake, za osamdesetogodišnjake je šezdesetogodišnjak mladić koji, takoreći, tek ima da proživi, i da se potrudi do njihovog doba, ihaj-haj, taj tek ima da se naboluje