Do ponovnog susreta

Upravo sam kroz pisanje i naučila da se ne bojim praznine. U svakom slučaju, strah nije poticao ni od tog mesta, ni od spoljašnjeg sveta: on je poticao od tišine u mojoj glavi. A s nečim takvim nisam imala drugog izbora do da naučim da se nosim.

Ne stoj na mome grobu, ne oplakuj,

ja nisam tu – snom položen u raku.

Ja sam u onom jutarnjem muku.

Ja sam u onom žurnom luku

otmenog kruženja divnih ptica

Svetlost sam zvezda noćnih tmica.

Ne stoj na mome grobu, ne lij suze,

smrt me ne uze.

„Sva lepota seksa zavisi od toga s kojom si ženom“, rekao je osmehnuvši se. „To ne znaju baš mnogi muškarci.“

Ne brini se, draga“, nasmejala se Siseli, pa gurnula vrata. „Kobre uvek spavaju do zalaska sunca.“

„Oprostila si mu?“

„Naravno. Tako se radi kad nekog voliš.“

„Sva lepota seksa zavisi od toga s kojom si ženom“, rekao je osmehnuvši se. „To ne znaju baš mnogi muškarci.“

Pomagao joj je da zaobiđe velike kamenove rasute tuda poput oblutaka, a kad god mu je ruka dotakla njenu ruku, bila je svesna nečeg što nije umela da objasni, nekog osećaja sudbine. Juenfen, tako to zovu Kinezi: neka vrsta povezujuće sile koja ih je sastavila. Lidija nije mogla da kaže da li im je suđeno da budu zajedno, ili im je sudbina naprosto bila da nađu jedno drugo, a onda da se rastanu. Makar joj je pomogao da prepozna sopstvenu snagu. Otkako je njega upoznala, u njoj se razdrešio jedan čvrsto stegnut čvor.

Kuda god da me život odnese, pa čak i ako jednoga dana više ne budem čula te zvuke, duboko u meni Malaja će uvek biti prisutna, damaraće u mome srcu. Tamo sam bila dete, pre nego što sam znala da život može tako ružno da se izokrene. I onaj njen miris limunove trave ostaće uz mene zauvek, on i glas moje mame dok ujutru peva, s cvetom strelicije koji plamti zajedno s njenom tamnoriđom kosom.

Razgledala mu je lice, primetila posekotinu od brijača na bradi, pohabanu ivicu okovratnika na košulji. Više nije bio onako besprekoran. Ali kad mu je pogledala u oči, još se nadala da će naći neki trag onog čoveka kog je nekada volela.

Na ivici obale mahala je jedna žena u svetloplavoj haljini. Negde u dubini sećanja, divlje ruže su igrale u spletenom vrtu, a dok je avet što je lebdela nad njenim detinjstvom bledela, ona se okrenula ka budućnosti. Ako bog da, uskoro će videti svoje kćeri. I jedino je to sada bilo važno.