Србијо, Бог ти помого

Нисам геније него једно знам, кад од богатог искаш никад не играј на милосрђе, јер тај да је човечан и душеван тешко да би тол’ко заимао. Место тога пробај на похлепу или сујету, једно од та два увек упали.

Сваки је родитељ проклет, нема дана да се не пита је ли свом детету пружио највише што је могао, да ли га је научио свему што зна и извео на прави пут.

Тешко држави у којој сви мисле, а нико ништа не ради

Лепо наш народ каже, не постоји кључ за сваку браву, али за сваку браву постоји кључ.

Није доктор ко има диплому већ ко има срце.

Надам се да ћу и то да доживим, јер сад се у српском селу иметак не мери по хектарима и ланцима земље, већ по броју унучади, џаба ти богатство ако нема ко да га наследи.

Отвори ми очи жена нема шта. Стварно, бре, у нашем селу више сељака не можеш да нађеш ни за лек. Нико више не рани и не тови, сви узгајају, нико више не оре и не копа, сви обрађују, нико више нема имање, сви имају газдинство, не излазе на пијац, већ на тржиште, оно што је некад била задруга сад је кластер, чудна је нека мода настала…

И ја, шта ћу, одмах признам да само што из коже не искочим, дојадило ми брате све, и сетва и жетва, и порез и прирез, и субвенције и интервенције, и власт и опозиција и село и држава, све!

Кажем ти, драги дневниче, сви би од живота хтели само оно добро, ал’ не може тако, кад купујеш ђеврек купујеш и рупу.

Прошлост ти је кô врећа бува, ако је не дираш неће да те сврби.